Било је то током осамдесетих година прошлог века. Тмурни облаци надвили су се над црвено-црном страном Ломбардије, а онда је на велелепни „Сан Сиро“ 1986. стигао Силвио Берлускони и завек променио историју Милана.
„Милан? То је ствар срца. Јесте скупо, али и лепе жене су скупе“, рекао је Берлускони шест месеци након што је купио клуб и буквално га сачувао од банкрота.
Од великог фудбалског клуба направио је гиганта, кроз наредне године великан са севера Италије био је изнад свих на свету, екипа у коју су се лако заљубили сви који воле фудбал, па чак и најбољи тенисер у историји Новак Ђоковић.
Најуспешнији председник „Росонера“ у историји, медијски магнат и бивши премијер Италије преминуо је овог понедељка у 86. години, али његово наслеђе у Милану остаће упамћено за сва времена.
Kао власник моћних компанија „Фининвест“ и „Медиасет“, Берлускони је у фебруару 1986. стигао у Милан. Одмах је уложио огроман новац и екипу из „града моде“ спасио банкрота.
Био је то први важан корак чувеног „Витеза“ (Il Cavaliere на италијанском) који ће променити све у Милану.
Други је био још важнији, Берлускони је одлучио да за тренера постави Арига Сакија, а да на „Сан Сиро“ доведе тројицу великих мајстора из Холандије: Марка ван Бастена, Руда Гулита и Франка Рајкарда.
Уз домаће фудбалере Паола Малдинија, Франка Барезија, Билија Kостакурту и Роберта Донадонија, резултат је одмах стигао.
Милан је 1988, после девет година постао шампион Италије, а наредне 1989, после тријумфа над Стеауом у финалу од 4:0 и шампион Европе. И то после две деценије чекања.
© AFP 2023 / GIUSEPPE CACACE
Већ следеће године Милан је одбранио европску круну тријумфом над Бенфиком (1:0) у финалу Лиге шампиона, а италијански медији су ту генерацију „Росонера“ прозвали „бесмртницима“.
Доминирао је Милан под Берлусконијем и у Италији (осам пута је био првак на Апенинима), али некако заштитни знак његових „Росонера“ били су Лига или Куп шампиона (како вам драже).
Уосталом, довољно је присетити се да је Милан пре Берлусконија два пута био шампион Европе (1963. и 1969), а са њим још пет (1989, 1990, 1994, 2003. и 2007).
© AFP 2023 / FRANCK FIFE
Сваки од тих пет тријумфа био је прича за себе, али она утакмица из 1994. године заувек ће бити посебна, финале из Атине у којем су се сусрели моћни тим Барселоне и ослабљени Милан.
Kаталонски медији тада су писали да се Барселона налази у најбољем тренутку у историји, а да игра против најслабијег Милана у Берлусконијевој ери. Ипак, „Росонери“ су на клупи имали великог Фабија Kапела, а на терену „генија“ Дејана Савићевића.
„Председник Берлускони ми је неколико дана пред финале рекао: Дејане, ти си наш геније. Немој да нас изневериш. Мислим да га нисам изневерио. Гол и победу у том финалу посветио сам њему“, причао је касније Савићевић.
И наравно да није. Дејо је постигао један од најлепших погодака у историји финала Лиге шампиона, а Милан демолирао Барселону са 4:0.
Није тајна да су црногорски маестро и Берлускони увек имали посебан однос. Некадашњи председник Милана посебно је волео мајсторе какав је био Савићевић или Звонимир Бобан.
Оно за шта је Берлускони имао посебан осећај били су тренери, па је после великана Сакија и Kапела, погодио са још једном легендом, Kарлом Анћелотијем, који је Милану донео последње две Лиге шампиона.
Ипак, није крио да је волео да се меша у посао и саставља тим.
„Сви председници на свету желе да састављају тим, али се праве луди да то не раде. Ја отворено признајем да бирам играче и тактику“, говорио је Берлускони.
Сви успеси Берлусконија и Милана били су незамисливи без његовог вечног сапутника и „десне руке“ Адријана Галијанија, бившег извршног директора „Росонера“.
После деценија проведених у Милану, њих двојица су пре неколико сезона купили Монцу и за веома кратак период успели да је уведу у Серију А. Чисто да покажу да је и код функционера исто као и у фудбалу - форма пролазна, а класа вечна.
*Погледајте најновију епизоду Спутњик спорта