Онај који смета, онај који се одмеће, онај који не припада, а припадник је целог света, све је то са својих 36 година Новак Ђоковић, најбољи тенисер света и од недавно власник 23 Гренд слем титуле односно највећи тенисер свих времена.
„Међутим, идеал је одвојити своју личност од терора групе и сличити себи а не целом свету. У том можда није срећа човекова, али је у том сатисфакција елите, истина врло скупа; јер људе не вређа ако сте од њих бољи или гори, него само ако сте друкчији него они. Одвојити се, значи одметнути се, и зато одвојен човек је сматран као одметник“, написао је Јован Дучић у књизи „Благо цара Радована“.
Када су Британци препознали нестваран таленат код Новака одлучили су да му понуде британско држављанство, које српски тенисер није имао намеру да прихвати ни у сновима. Од тог момента Британци не могу да се помире са чињеницом да је Новак „наш“, а не „њихов“, а ни дан данас не схватају да је Новак само свој.
Када вас на путу све саплићу, ако сте Србин ви ћете имати све већу жељу да изнова устајете и стигнете до циља. Новака су најпре саплитали његови највећи ривали Роџер Федерер и Рафаел Надал, али те спортске, шампионске борбе на терену биле су само једна врста препрека, а било их је безброј.
Новак је одлучио да се одвоји од групе АТП организације и оснује своју ПТПА организацију преко које је желео да укаже на непоштовање које се појављује у спорту којим се и сам бави у ком је један од најсупешнијих у историју.
Постао је „одметник“ због тога што је желео да помогне тенисеркама које неправедно добијају дупло мање награде, а онда и због тога што је желео да његове колеге које нису у првих сто на свету могу да живе нормално од професионалног тениса.
АТП је желео да све буде упаковано у украсни папир и да сваки тенисер буде као једна врста фабричког производа, а уколико нисте међу најлепшим папирима аутоматски вас неће ставити у излог и остаћете у некој кутији, нико вас неће купити и остаћете без новца. То су за АТП тенисери који нису „довољно добри“ да се нађу у првих сто на свету.
Спорт је суров, али чини се да нема суровијег од тениса, а одметник Новак то не жели јер зна колико је тешко немати.
Био је дечак када су на Србију 1999. године почеле да падају бомбе, дечак који је сањао велике снове. Годинама пре него што је нашу земљу задесило бомбардовање Новак је рекао да ће постати светски првак у тенису, а тог сна није одустао ни када је на тренинге ишао страхујући од тога шта га чека на улици.
Иако је тада како је рекао то код њега пробудило жељу за осветом, Новак је одлучио да постане одметник на другачији начин.
„Са неке светлије стране, то (бомбрадовање) ме је натерало да будем доста захвалан у животу. То искуство ме је обликовало и као особу и као тенисера. Добио сам додатну 'глад' за радом и тренирањем. Хтео сам да покажем свету шта може да уради дечак из ратом разорене земље, да може да буде најбољи у спорту који је глобалан. Све што се десило, десило се с разлогом, а ја не жалим ни за чим. То је моја карма и нешто кроз шта сам морао да прођем. Не само ја са породицом, него сви ми као нација. Српски народ је кроз историју прошао кроз много ратова и немаштине, тако да је лепо видети јединство код наших људи“ , поручио је Новак једном приликом.
Баш као што је Дучић да људе не вређа када је неко бољи већ када је другачији, Новак је од почетка са причом о свом пореклу био другачији од већине колега и због тога је упадао у очи. То што је из године у годину постајао све бољи био је само „шлаг на торту“ Британцима који су му 2019. када је играо финале Вимблдона против Роџера Федерера показали најружније емоције.
Српски ас имао је одговор о ком се прича и о ком ће се причати.
„Они су викали Роџер, ја сам чуо Новак“, насмејао се поносно српски тенисер који се са ових неколико речи додатно запечатио своју улогу одметника.
Вечити мезимац белог спорта Роџер Федерер коме свака част на свему и хвала му, одлучио је да стави тачку на величанствену каријеру, а после тога Новаку је остало да се такмичи против вечитог „краља шљаке“ Рафаела Надала.
Спорт је остављен по страни када се свету догодила велика несрећа у виду корона вируса, али после неког времена живот је морао да се настави па су се тако и тенисери вратили на терен. Не и Новак.
Организатори турнира услови су играче да могу да играју само под условом да су вакцинисани, а Новак није желео да се вакцнише. Била је то одлука коју је апсолутно имао права да донесе,а то људско право не би смео нико да ускрати.
Уследила је и чувена аустралијска сага. Новак је отпутовао у Аустралију где је требало да га сачека „медицинско изузеће“ јер је непосредно пре турнира имао корону, али уместо тога дочекала га је одлука о депортацији. Аустралијанци су тек након што је Срибн отишао тамо одбили изузеће, рекли му да нема визу и послали га у имиграциони центар из ког је излазио само на суђења.
После велике драме депортован је у Србију као прави одметник који крши правила, а заправо је радио све што је дозвољено да уради и упути се у земљу одакле је претходно добио дозволу да уђе.
Као некоме коме су част и поштење основни постулати којима се терба водити Новак јесте био разочаран, али је он и даље знао да је он само часно и поштено стајао иза своје одлуке и свог избора.
„Највеће добро јесте част, част нам нико не може отети, све друго није наше“, пише у истој књизи Јована Дучића.
Да ли је Новак Дучићево „Благо цара Радована“ уврстио некада у своју литературу не знамо, али ако није и сада да прочита то право благо српске кжињевности могао би да препозна свој животни пут.
Остао је Ђоковић те године без прилике да игра на Аустралијан опену, а потом такође због одлуке да се не вакцинише није играо на ни Мастерсима у Сједињеним Америчким Државама као ни на УС Опену. Одузета му је прилика да освоји чак 8.000 бодова, али оно што нису могли да му узму јесте част.
Због те части неко одозго увек је тражио начин да награди српски народ, па је тако и Новака. На крају прошле године током које му је на већини турнира било забрањено да игра, српски тенисер поново је био најбољи тенисер света.
У наредну годину закорачио је исто као „непожељан гост“. Овога пута не Аустралији, већ „само“ у Америци где су се играла два престижна Мастерса у Индијан Велсу и Мајамију. Поново је чекао, објашњавао се и молио, али поново није одустао од своје одлуке, од части.
Прихватио је бесмислени закон јер је знао да награда мора да дође. Стигао је у Париз, место на коме је историју углавном писао Надал. Сада је ту био нови Шпанац Карлос Алкарас, спреман да надомести одуство „краља шљаке“.
У току турнира Новак је одлучио да још једном буде „одметник“. У свету у коме често влада лош наратив о Србији, Новак је на камери која је обишла планету написао „Косово је срце Србије – стоп насиљу“ и тако пружио подршку народу који је у тим тренуцима проживљавао тешке тренутке.
Французима је засметала порука, али није било основа по коме би могли да казне српског тенисера па је тако опоменут да то више не ради. Испоштовао је ту одлуку, али је све емоције надокнадио тенисом и игром која га је одвела до историјског успеха.
Стигавши до 23. Гренд слем трофеја, колико нема нико у историји тениса, Новак је дефинитвно постао највећи тенисер свих времена, за све осим за Бена Брембла, бритнаском филозофа који је у тексту „Гардијана“ исцрпно и безуспешно тражио апсурдне разлоге зашто Новак то није.
То је само текст који је под Новаковим небом један невидљиви каменчић који никоме не може да смета јер његов успех сија толико јако да се од тог сјаја готово не виде апсурдне критике.
Новак је постао одметник, али одметник са разлогом. Желео је да сачува част, а то је могао само ако је поносно стајао иза својих ставова и поносно истицао одакле долази. Послао је свету снажне поруке, а Србији указао да у речнику има нову двосмислену реч, јер у овом случају одметник значи херој.