Она је изразила увјерење да је Пекић „један од наших највећих писаца и уједно једна од најмаркантнијих културних личности”, те додала да сматра да би споменик требало подићи у центру града.
„Гдје се налазила и родна кућа Пекића, на одговарајућој локацији коју ћемо прецизирати у сарадњи са одговарајућим експертима”, додала је.
Борислав Пекић заслужује одређену врсту признања од свог родног града, поред већ постојеће скромне спомен-табле и улице у Загоричу са његовим именом, казала је предсједница Јелена Боровинић Бојовић.
Она је, како је саопштено из Главног града, упутила иницијативу градоначелници Оливери Ињац и ресорном Секретаријату за културу и спорт да се у Подгорици подигне спомен-обиљежје у виду бисте чувеном писцу и рођеном Подгоричанину Бориславу Пекићу.
Предсједница је изразила увјерење да Пекић “један од наших највећих писаца и уједно једна од најмаркантнијих културних личности”, те додала да сматра да би споменик требало подићи у центру града.
Предсједница Скупштине Главног града предложила је да се, уколико буде било могуће на вријеме завршити комплексну административно-правна процедуру, споменик свечано открије 4. фебруара наредне године, на дан рођења славног писца.
„Да подсјетимо, Борислав Пекић рођен је 1930. године у Подгорици. Студирао је експерименталну психологију на Филозофском факултету Београдског универзитета, а дуго је радио као драматург и сценариста филмова. Према његовом тексту ‘Дан четрнаести‘ снимљен је филм који је представљао Југославију 1961. године на филмском фестивалу у Кану. Први роман под називом ‘Време чуда‘, са којим је одмах привукао пажњу, објавио је 1965. године. У његова најзначајнија дјела убрајају се ‘Ходочашће Арсенија Његована‘, ’Како упокојити вампире‘, ‘Златно руно‘, за који добија 1987. Његошеву награду, ‘Беснило‘ и ‘Године које су појели скакавци‘. Добитник је огромног броја награда и признања, поред осталих и Повеље ‘Мајска руковања‘ за изузетне стваралачке резултате на пољу књижевности и културе, коју је 1990. добио од тадашњег Дома омладине, а данашњег КИЦ-а ‘Будо Томовић‘”, навела је Боровинић Бојовић.
Последње три деценије је, како каже, живио у Лондону, гђе је и преминуо 2. јула 1992. године.
„Његова дјела преведена су на енглески, њемачки, француски, италијански, шпански, холандски, пољски, чешки, словачки, мађарски, румунски, реторомански, македонски, словеначки и албански језик”, пише у саопштењу Главног града.