На Балкану има историје испод сваког камена и о сваком човеку може да се напише прича /видео/

Ово угледно признање новопазарском песнику припало је за збирку „Секвоја“, поетску књигу за коју је већ добио награде „Петар Кочић“ и „Заплањски Орфеј“. Признање са именом нашег нобеловца уручено му је пре неколико дана на свечаности у Андрићграду.

„Језик је дар божији дат људима, и говорити значи истовремено и мислити. Говорити, самим тим и писати, значи подстицати мишљење, а певати — то је вероватно још неки знак, нешто што има дубље значење, будући да је везано за емоцију. Човек може да говори данима, али није баш сваког дана расположен да пева: кад би то радио свакодневно не би био озбиљан. Што би рекао Чеслав Милош – песме је лепо писати ретко и нерадо. Зато ми песници чекамо тај дан који је за поезију“, каже за Спутњик Енес Халиловић.

Добитник награда „Бранко Миљковић“, „Ђура Јакшић“, „Стеван Сремац“, „Меша Селимовић“, аутор књига „Ако дуго гледаш у понор“ и „Зидови“ по којима су рађене позоришне представе, сећајући се почетака открива из које потребе је настао први стих — његова прва реч.

„Мој почетак се десио априла 1992. године, почео сам да пишем поезију још као дечак, од 15 година. Сећам се прве речи коју сам записао — била је то реч ‘ја’. А прва песма коју ћу објавити са 16. година имала је наслов ‘Ја сам ја, али нећу да инсистирам’. И ту је дакле била реч ‘ја’. Можда сам почео да пишем из жеље да покажем да ја постојим на овом свету, што би рекао Љермонтов ‘песник када виче не више ради вас него ради себе’. Некако се то уклапа у ово моје ‘ја’. Од те прве песме ево већ тридесет година ја се осећам као песник, надам се да то и јесам и волим што ми је дата та судбина. Литература још није дошла до свог лимита, многе друге ствари јесу, свет се уморио од многих појмова чак и од неких уметности. А књижевност није исцрпљена. И ми још увек имамо шта да кажемо“.

Иако су његове књига својеврсно поетско путовање по различитим пределима и вековима, Халиловић каже да ипак има нечега важног и у географији, у месту одакле песник потиче.

„Не знам да ли бих писао овако да сам рођен на Мадагаскару, на Гренланду или у Финској, али је сигурно да ту где јесмо можемо да видимо и љубав и истину и заблуду. Завичај веома често обликује многе од нас и те прве слике из детињства, породица, први кораци и импресије, када гледаш и земљу и небо — све је то некако уткано у тебе. Све што сам видео је било важно. И још нешто о мом крају, новопазарском, али и о Балкану: на Балкану су написане неке од најважнијих књига света, њега запљускују културе, на њега се наслањају језици, народи, традиције, разумевања, неразумевања... То је место великих парадокса, истина и заблуда, и чини ми се испод сваког камена је историја и о сваком човеку може да се напише прича. Доле од Јонског мора горе до Трста, од Дунава до Јадрана — људи стално нешто разговарају, убеђују једни друге у нешто, тај контакт, реч, увек постоји. И то ври, од тржнице до тржнице, од града до града, од човека до човека, од уха до уха, увек се нешто прича, нешто се дешава. Ћамил Сијарић каже да је на овом свету најважније да имамо једни другима шта да испричамо.