Нема више велике шесторке, нема ни селектора Дејана Савића, нема ни јаког Партизана као окоснице српског ватерпола, а нема ни слоге каква је красила тај трофејни спорт, имајући у виду хаос који су приређивали поједини клубови у претходном периоду.
Али, има и даље вере и ината, то су показали изабраници селектора Уроша Стевановића у трећој утакмици прве фазе Светског првенства у Фукуоки против Црне Горе, након почетних 0:5.
Деловало је ужасно, црногорски ватерполисти су практично играли пресинг и „самлели“ су српске Делфине у одбрани, док су у нападу зујали као осице и терорисали гол Србије у првој четвртини.
Пет минута је требало Србији да стигне до првог гола, знало се ко мора да преузме, Никола Јакшић је капитен овог тима и једини са озбиљнијим искуством – морао је све да ради и разбудио је уснуле саиграче, на крају завршивши дуел са три поготка, а другим је вратио Србију на 6:4.
Придружио му се Ђорђе Вучинић, момак који се често налазио на ивици тима још код селектора Савића, али никада није успевао да направи наредни корак. Памтиће се ова његова утакмица, постигао је пет голова, а нарочито онај из 21. минута када је из мртвог угла, са незгодне стране успео да протури лопту иза леђа феноменалног голмана Тешановића.
Пропуштала је Србија много прилика, у неколико наврата је долазила на два гола заостатка, али је као по правилу имала лоша решења, али је мирисало да ће у неком моменту доћи права шанса.
Многе од њих је на спектакуларан начин креирао луцидни 22-годишњи Марко Радуловић, готово дриблинзима у води, соло продорима и финтама, излуђивао је противнике, изнудио је велики број фаулова и чак два петерца које су његови саиграчи реализовали – први за умањење на 8:5, други за приближавање на 12:11, а постигао је и погодак за преокрет на 13:12 који је довео Србију на корак од победе.
Феноменалну минијатуру имао је и искусни Сава Ранђеловић, када судије нису желеле да санционишу противника који га је ударио лактом у лице, распалио је лопту из велике раздаљине за изједначење на 12:12, али је већ у следећем нападу добио трећу и искључујућу личну грешку, али му се не може замерити јер се цео меч жестоко борио са противницима као главни бек у одбрани.
Све се на крају свело на петерце, сјајни млади голман Мишовић је доминирао у регуларном делу меча, а искусни и мудри Митровић је после појединих лоших момената ипак показао своју класу – у десетом минуту је одбранио један петерац, а у додатном периоду је најпре успео да избаци из такта Радовића који је погодио пречку да би потом главом одбранио пресудни шут Матковића за велику победу.
Сума сумарум, велика победа Србије, али је била могућа само када су сви били на максимуму – видели су сада како то изгледа, нарочито пошто су у утакмицу морали да уђу са пет голова заостатка и мора за наук да им буде да се мора играти максимално од старта јер, будимо реални, квалитет није онај на који је Србија навикла и само потпуном ангажованошћу може да очекује добар резултат.