Како се напомиње у партији „Настављамо промене“, државни празник би требало да буде 24. мај, Дан свете браће Ћирила и Методија, бугарске азбуке, просвете и културе и словенске књижевности.
„Желимо да у први план ставимо културу и писменост. Желимо да промовишемо идеју да смо потомци просветитељства и покажемо да будућност припада науци“, рекао је копредседавајући странке, бивши премијер Кирил Петков.
Опозициони „Препород“ и Бугарска социјалистичка партија „Постоји такав народ“ били су категорички против. По речима лидера „Препорода“ Костадина Костадинова, без 3. марта не би било других значајних датума у историји земље.
Како је истакао, без 24. маја не би било никог да га празнује. Не би било 6. септембра (Дана уједињења Источне Румелије и Кнежевине Бугарске), не би било 22. септембра (Дана независности).
„Без 3. марта не би било нас, Бугара, као народа“, рекао је он.
„Шта ће бити следећи корак – промена бугарске заставе, јер она има две боје које се подударају са бојама руске заставе (бела и црвена), или промена бугарског грба или химне?“, додао је он.
Трећи март је Дан ослобођења од османског ропства након Руско-турског рата 1877-1878. Сваке године у земљи се одржавају велике прославе, са врха Шипка, где су се водиле жестоке борбе и где је подигнут Споменик слободе.
Идеја о промени датума националног празника у Бугарској чује се одавно: према мишљењу копредседавајућег Атлантског савета Момчила Дојчева, Руско царство је следило сопствене интересе и обележавање тог дана потврђује „дивљење према другој земљи“ и доводи до „комплекса инфериорности“ Бугара у односу на ову земљу. Празник такође, према његовим речима, утврђује мит о „двоструком ослободиоцу“ (први пут за време Руско-турског рата, други пут – за време Другог светског рата, када је Бугарска прво била на страни Немачке, а од 1944 – на страни СССР-а).
Занимљиво је да и датум 24. мај изазива много контроверзи: раније се празник називао Дан бугарске просвете и културе и словенске писмености. Крајем 2020. године „словенска писменост“ се претворила у „бугарску азбуку и словенску књижевност“. Присталице промене назива инсистирале су да је словенско писмо власништво бугарске историје.