Овако је говорио Давид Албахари, један од најзначајнијих приповедача и романсијера у српској књижевности друге половине 20. и у првим деценијама 21. века, који је преминуо 30. јула у 75. години живота.
Његов одлазак је, како истичу из Српске академије наука и уметности чији је члан био, велики губитак за свеукупно друштво и културу:
„Својим богатим опусом, који одликује изразита иновативност на стилском плану, стекао је статус култног писца југословенске и српске књижевности“.
Пишем приче јер верујем у душу
„Када погледам уназад, не успевам да пронађем тренутак у којем сам помислио – 'Бићу писац'. Можда таквог тренутка никада није ни било? У сваком случају, није било тренутка у којем сам видео пред собом свој књижевни живот и опус или сачинио план за њихово остварење, план којем сам се касније у потпуности посветио, али би најискреније било рећи да ни сада не знам зашто се све тако десило. Ако покушам да на себе и оно што сам урадио погледам 'непристрасним' оком, видим некога ко – када се већ нашао у вртлогу књижевног живота – највише енергије посвећује раду на побољшању односа према краткој причи код нас“, изјавио је једном приликом Албахари.
На књижевној сцени дебитовао је 1973. године са збирком прича „Породично време“. Критика и читалачка публика већ у његовим првим делима препознала је један од најдаровитијих ауторских гласава тадашње југословенске књижевности.
„Албахари је започео и изузетан књижевни глас стекао као приповедач. Приповетка је форма коју никада није напустио. Прво у роману 'Цинк', потом у серији романа написаних у деведесетим, од 'Кратке књиге' и 'Снежног човека', преко 'Мамца' и 'Геца и Мајера', до 'Светског путника' и 'Мрака', па онда у романима писаним двехиљадитих, међу којима посебно место припада 'Пијавицама', Албахари је обликовао препознатљив приповедачки глас у модерном српском роману“, истиче за Спутњик писац и главни уредник издавачке куће „Архипелаг“ Гојко Божовић.
„Ја сам прозни писац и пишем приче. Пишем их зато што и даље, сасвим старомодно, верујем у душу, иако не знам шта је душа, како изгледа и куда одлази када нас више нема. Пишем их зато што су приче једина одбрана од безличности историје“, говорио је Албахари, наглашавајући да управо у причама као нигде другде у стварности налази утеху.
Ту утеху у књижевности Давида Албахарија, каже Божовић, налазили су је и толики његови читаоци, најпре на српском језику, а од почетка деведесетих и на готово свим европским језицима:
„Књижевности су потребни велики и посвећени писци у свим генерацијама и у свим околностима. У генерацијама читалаца и писаца који су у српску књижевност дошли после Данила Киша и Борислава Пекића Давид Албахари је изградио такав глас и ненаметљиво, какав је био, стекао такав статус“.
Давид Албахари
© Tanjug / RADE PRELIĆ
Албахаријевски свет
У причама и романима Давид Албахари је постигао, према речима Божовића,оно што је у књижевности најтеже и најважније – обликовао је свој свет и свој приповедачки тон:
„Стишан глас, стилска упечатљивост и изнијансираност, језичка прецизност, веродостојност у детаљу, а потом и у општој слици, тихи, деликатни, али утолико далекосежнији хумор, једноставност, мудрост причања – само су неки од елемената тог албахаријевског тона и света. И тај свет и тај тон зовемо по имену писца – албахаријевским. И да није потписивао своје приче и романе, читаоци би знали да их је он написао“.
Посвећен истраживању језика и његовим нијансама и прелазима, Албахари је, наглашава Божовић, врхунским стилом приповедао и своје приче „породичних времена“ и своје повести у којима се, како већ у модерним временима бива, суочио са искушењима историје и географије, унутрашњим човековим расцепима и његовим немогућностима да сопствени живот обликује мимо великих сила егзистенције:
„Овај чаробњак приче био је велики приповедни иноватор и модернизатор. Као ретко који писац његовог времена, Албахари је ослушкивао и разумевао модерна времена“.
Сигурност прича
Анализирајући Албахаријеве приче, писац и професор Филолошког факултета у Београду Михајло Пантић, примећује да оне стално исказују отвореност за егзистенцијалне, уметничке и поетичке промене припадајућег му културног круга и њима сагласног начина књижевног мишљења::
„На делу је, пре свега, био непрагматичан, релативизујући приступ одабраним 'микроскопским' темама, више окренутим језику у којем се уобличава могуће искуство света, а мање искуству света које се уобличава у језику. О томе, на посебан, непоновљив, албахаријевски начин говори и књига 'Хоћемо још малих прича, још, још и још'.
Роман „Мамац“, у којем Албахари обрађује неке од главних тема свог стваралачког опуса као што су породична историја и холокауст, овенчан је НИН-овом наградом за најбољи роман 1996. године, наградом „Народне библиотеке Србије“, као и наградама, „Балканика“ и „Мост Берлин“.
„Пишући о породици заправо сам откривао праву историју мојих родитеља и предака. Памтим, из детињства, неколико породичних празнина, готово тајни, у чијој сенци сам растао. С временом се тај свет, ти паралелни светови и ти сенасти ликови, отварао преда мном, нудио се као прича, али ме и увлачио у себе као део приче. Писао сам изнутра, покушавајући да изађем напоље, а када бих стигао напоље, журио сам поново унутра, где је – у сигурности приче – све нудило утеху и спокој“, говорио је Албахари.
Тему породичне хронике кроз причу o оцу обрадио је и у роману „Циник“ (1988), док се тема холокуста јавља у многим његовим делима, а посебно у роману „Гец и Мајер“ (1998).
Пантић истиче и да сваки писац види друкчије предмет који описује и интерпретира га из угла своје индивидуалне осећајности, али Албахари иде даље од тога:
„Он, наиме, покушава да наслути како предмети виде нас, и чини то описујући начин на који се сам субјект мења када прође кроз зону радијације тих предмета или док, људски, гледа у њих“.
Истанчан и пажљив саговорник
Уредник издавачке куће „Архипелаг“ наглашава да у савременој српској књижевности није упознао већег професионалца него што је био Давид Албахари:
„Поштовао је рокове, према њему су се могли навијати сатови и када је реч о сусрету и када је реч о рукопису, али је посебно поштовао своје читаоце. Знам то изблиза, јер сам са Албахаријем, одлазећи на књижевне вечери, неколико пута обишао Србију. Био је велики читалац и истанчан и пажљив саговорник. Неколике генерације српских приповедача улазиле су у књижевност уз његову уредничку, читалачку или пријатељску подршку. Не знам никога кога није подржао или за кога није имао неку добронамерну и пробрану реч“.
Болест га је напала у напону људских и књижевних снага, али јој је он одолевао с невиђеном храброшћу.
Прича је, написао је негде Албахари, „оно што остане након смењивања трајног и непостојаног - покушај да се досегне свет, и увид да се, чак и у најбољем случају, може стићи само до описа света“.
„Тај тихи и мирни, истрајни и добри, сабрани и мудри човек Давид Албахари оставио је изузетно дело, описао је свет који ће као ретко где другде бити постојан, упечатљив и уверљив у његовој књижевности“, закључује Божовић.