Последњи роман Мишела Уелбека „Anéantir“, објављен прошле године у Француској, преводи се на српски језик а превод би, према речима преводиоца Владимира Д. Јанковића требало да буде завршен до средине септембра.
Мишел Уелбек: „Уништи“
Радни наслов Уелбековог романа на српском језику је „Уништи“.
„Ипак ће наслов романа на српском бити дат кад завршим превод, пошто нисам читао унапред. Мислим да наслови са инфинитивом нису ефектни, убијају неку врсту посебности теме па онда боље ставити императив или чак глаголску именицу 'уништење'“, каже Јанковић за „Орбиту културе“.
Последњи роман знатно је обимнији од претходних, има бар двоструко више страница и при том, открива Јанковић који је до сада превео прву половину „Уништи“, Уелбеку није сметала та количина текста и показало се да се добро сналази и у великим габаритима.
„Мишел Уелбек већ улази у године кад писци већ осећају да немају шта да кажу или их силазак са животне сцене прекине у неком раду. Очигледно је да је Уелбек, који сад има или 65 или 67 година, колико се мени чини, веома свеж. Може још да шљака“.
Трезвенији и трезнији Уелбек
Јанковић не би могао да каже да је „Уништи“ најбољи Уелбеков роман до сада, како је то написао Мухарем Баздуљ. „Серотонин“ му је најдражи, али је свакако тањи и мекши од последњег.
„Ово је прилично јако, има те енергије, нечег метализираног, неке структуре која је прилично неумољива. Можда је то одраз неког физиолошко-физичког хлађења које се још не рефлектује на мозак, јер овде Уелбек делује трезвеније него у већини или свим претходним књигама. Као да је мало трезнији све то радио. Што је добро“.
Уелбек се у „Уништи“ игра неким речима на нивоу игроказа што може да буде детињасто и ризично. На пример, кад даје имена својим ликовима, што је Јанковићу као преводиоцу представљало велико питање да ли да их преведе.
„Главни јунак се зове Бруно Жиж, а Жиж значи судија. Овај други је Пол Резон. Пол Разум. Даје тако експлицитна презимена која имају апстрактно значење. Ја сам превео као Бруно Жиж јер кад бих у српском преводу ставио Бруно Судија или Пол Разум, или Павле Разум, или Паја Разум то би већ било абнормално карикирање, док Уелбек у оригиналу иде на такву врсту шеге“.
Политика у првом плану и „добри терористи“
Радња романа смештена на крај 2026. и почетак 2027. године, године председничких избора у Француској око којих се врти један од токова. Роман је изразито контекстуалан или поликонтекстуалан. Све је врло концентрисано на људе, на живот, болест, смрт, односе у политичкој игри, а политика је појам истакнут у први план.
„Има роман и ту политичку ноту, политички ток и политичку причу јер главни јунаци су један високоцењен министар кога сви поштују и коме нико не може да оспори резултате, и његов човек од поверења, најближи сарадник који му у једном тренутку постаје ближи од шефа кабинета. Они заједно сарађују, улазе у ту кампању. Свашта се дешава на глобалном плану. Кад говоримо о технолошком дивљању, управо у тој политичкој игри интернет са свим могућностима злоупотребе злочина, зла долази до изражаја“.
Други ток су њихови брачни животи, а њихове брачне ситуације су веома лоше или безизлазне, и њихови шири породични односи где се углавном сусрећу несрећни, усамљени људи, парови који се углавном мрзе а живе заједно, а који при том немају никакав вентил.
Појављује се и једна високообразована, способна и моћна али на необичан начин и хумана терористичка организација која разара светску трговину али штеди људе. Терористи који потапају огромне контејнерске бродове са вишемилионским товарима или гађају седишта најмоћнијих светских компанија, претходно, на врло прецизан начин упозоравају особље и посаде да се склоне. Уништавају све, а нема људских жртава.
Обавештајне службе и нада у боље сутра
Роман се бави тајним службама, безбедносно-обавештајним службама, као заправо кулисом, а главни јунаци су, у суштини, само људи. Уелбек је у осликавању главних ликова фокусиран на личност, на природу, карактер, неку особеност, на персону, што је добро.
„Тако да у тој палети ликова нема стереотипа одређених професија, свака особа има свој колрит и свој приватни живот који може бити и потпуно опустошен, али на крају крајева, приватни живот је увек богат“.
Оно што је занимљиво у последњем Уелбековом роману је нада. Улебек испољава наду кроз мноштво ликова који су у различитим ситуацијама. Један брачни план испољава наду да иако су обоје без посла, али воле се, веома су религиозни али „нису неке куване ноге него фини људи“, надају се да ће наћи неки посао и живети боље.
„Други пар који се физички раскантао пре десет година и немају те интимне додире, почиње некако да се зближава, да се налазе у свој дневној соби. Свако има своју спаваћу собу, свој део фрижидера, своје купатило. Трећи човек кога је жена оставила налази нови извор надахнућа. Овде постоји чиста нада и онда уз све те токове који се догађају у роману, почињеш да навијаш да се муж и жена који се десет година нису пипнули до'вате у тој дневној соби. То је добра врста навијања, јер ти у ствари навијаш за љубав“, закључио је Јанковић.