Србија је у београдској Арени одиграла најбоље прво полувреме током припрема, убацила је чак 65 поена и деловала као машина која се не може зауставити.
На крају, Порторико је тада примио 110 поена, београдска публика је била одушевљена и тиме је практично нацртано како ће изгледати званичан дуел са средњеамеричком екипом на Мундобаскету.
Србија је бриљантно стартовала дуел другог кола Светског првенства, покренуо је све сјајни Никола Јовић, подсетивши у неким моментима на Немању Бјелицу из најбољих дана и веома брзо је српски тим стекао велику разлику.
Селектор Пешић је поновио стартну поставу из уводног дуела са Кином, поново је Огњен Добрић био стартер на крилној позицији, чини се да је први пут у каријери са таквом улогом и још му треба да се навикне на њу јер је досад углавном био џокер који улази са клупе и уноси инстант енергију.
Није било изненађење ништа што је Србија показала у првом полувремену, односно како је селектор делио минутажу јер је четвртине отварао са различитим петоркама, како би практично сви добили шансе, осим Петрушева који је превентивно остављен ван акције због повреде зарађене у дуелу са Кином.
Добра игра Србије и раст разлике је омогућио Пешићу да Гудурићу и Богдановићу повери и плејмејкерске задатке, што су они већ радили на припремама, али је добро да осете и притисак таквих улога на званичном такмичењу.
Једна изгубљена лопта у првом полуврмену указује на то да су српски кошаркаши били максимално фокусирани и у утакмици, није било измишљања и сувишне импровизације, све је рађено по договореном плану и тако и треба јер тај план засад доноси добре резултате.
Али, ствари су се промениле у наставку и можда је и добро што је било тако.
Ривали су опустили руку у шуту, опустила се и добрана Србије, лоше се ушло у друго полувреме, каснило се у покривању ривала и све је кажњавано тројкама, на шта је реаговао селектор јер стартна петорка, пошто је преседела добар део друге четвртине, као да је ипак заборавила шта треба да ради.
И добро је да се то сада десило, Порторико јесте смањио разлику на 12 поена, али квалитет те екипе није такав да би у континуитету могао да прети, што је Србији дозволило луксуз пада концентрације и поновног враћања на стари ритам.
Важне лекције српски тим треба да извуче из треће четвртине, без потребе се много помагало у одбрани, скупљало се у рекету, а то су Порториканци користили и долазили до отворених позиција у шуту за три поена, на крају до више од 30 убачених поена за десет минута.
Ништа боље није било ни у наставку, могло би се рећи да је само захваљујући френетичној енергији Алексе Аврамовића у првој линији српска одбрана успела да заузда разлетелог ривала који се вратио чак на само десет поена заостатка, додатно доприневши нервози Србије.
Такву праксу Србија не сме да дозволи у даљем току такмичења, као ни чињеницу да први фаул у трећој деоници прави на шуту за три поена јер ће квалитетнији ривали то свакако жестоко казнити, да не подсећамо већ на чувене Италијане...
Све у свему, важна је победа на турниру, али још важније научити на грешкама и ни по коју цену их не понављати у наставку јер их нико неће праштати, не сме се спавати у одбрани, не смеју се губити лопте без разлога, не сме се противник враћати у игру на крилима својих лоших одлука.
Утакмица против Порторика је вероватно и последња прилика да се извуку поуке из грешака, последњи меч у групној фази против Јужног Судана треба да потврди да је урађен домаћи задатак, а већ наредна рунда значи да ствари морају да буду перфектне, и на тимском и на индивидуалном нивоу.
Једноставно, то је императив репрезентације Србије, недостатак сувог квалитета се мора надокнадити паметном и одговорном игром током свих 40 минута утакмице како би се остварио неки од циљева – у супротном, могу нам се десити неке репризе које желимо да заборавимо.