Ко вуче конце у Црној Гори - три године после

Професор Саво Марковић каже да се након 30. августа 2020. године и пада режима ДПС догодило неколико позитивних ствари, али да је ипак више оних негативних и да још није демонтиран стари систем владавине.

“Највећа тековина тог 30. августа 2020. године је силазак са власти ДПС-а након преко три деценије владавине, која је донијела погубне последице за Црну Гору. Друга добра ствар је што се кренуло у борбу са организованим криминалом, државном мафијом и мафијом која је уживала заштиту државе, те владајуће гарнитуре ДПС-а. Нажалост, та борба није доведена до краја, тек је започета, чини ми се, захваљујући личној храбрости актуелног премијера Дритана Абазовића, више него што је плод неке институционалне борбе, а можда је услиједила након неког иностраног притиска. Позитивно је и то што је једна од претходних влада повећала плате запосленима, мада ја нијесам економиста, али ми се чини да то није урађено на основу реалних економских показатеља, дакле у тој оцјени задржавам резерву”, каже професор Марковић за Спутњик.

Наш саговорник оцјењује да је у ове три године било много више разочарања бирача него позитивних помака.

“Садашњи политички тренутак у Црној Гори је изузетно сложен и лош. Иако мандатар, ако има подршку 41 посланика, може да позове у владу кога жели, дакле то му омогућава наш правни систем и Устав, спорно је што ће кроз формирање нове владе да се на политичку сцену врате оне политичке снаге које су представљале ударне песнице ДПС-а, које су подржавале ту власт, чак бих рекао да су биле инспиратори многих негативних процеса и ригидније у неким рјешењима од самог ДПС-а. Ту мислим на Бошњачку странку, Либералну, на СДП и СД... Те политичке снаге су у великој мјери мотивисале и предлагање Закона о вјероисповијести, што је Црну Гору замало довело до сукоба. Многи који су других конфесија, активно су се били укључили у пропагирање тог закона, који је еклатантни примјер рушења вјерских и грађанских слобода, и сада они опет добијају шансу да владају”, констатује професор Марковић.

Наша саговорник каже да се поставља питање ко је онда стварни побједник последњих парламентарних избора, да ли оних 60 одсто бирача који су гласали против ДПС-а или ДПС.

“Јер ДПС ће преко својих традиционалних сарадника и сателита владати и 44. владом, преко њих ће доносити законе и озбиљно утицати на рад владе. Дакле, ако се формира влада од представника ПЕС, Демократа и мањина, побједник претходних избора је ДПС, не фиктивни, већ стварни”, поручује професор Марковић.

Лоша страна је и то што је, по професору Марковићу, Црна Гора потпуно предала свој суверенитет страним амбасадама.

Новинар Младен Стојовић за Спутњик каже да избори од 30. августа 2020. заслужују епитет историјских јер су означили прву смјену власти у историји Црне Горе која није спроведена на улици.

“С обзиром на све оно што се дешавало након њих до данас, стиче се утисак да је тај историјски моменат исписан уз помоћ спољног фактора који је онемогућио прекрајање изборне воље у форми сирове куповине посланика и последичне промјене страна политичких субјеката који су учествовали на изборима, као што се то много пута раније дешавало. Мислим наравно на утицај центара моћи на Западу који су имали обавезу да у том тренутку нову чланицу НАТО представе као друштво у којем функционише демократија. У том смислу и онај историјски моменат је врло битан за западне партнере Црне Горе јер се тиме показало да држава која је дио њихове заједнице прави историјске искораке у демократији. То што промјена власти није довела и до промјене политике, феномен је који суштински појашњава шта се након 30. августа 2020. до данас дешавало”, наводи Стојовић за Спутњик.

Наш саговорник истиче да су, нажалост, претходне три године показале да је Црна Гора из једног аутократског режима, са од мафије заробљеним правосудним и безбједносним институцијама, прешла у мод анархо-колонијалног система у којем се бивша власт одржала на бар двије трећине кључних позиција у систему, камуфлирана углавном у новим партијским аранжманима или кроз административне аранжмане.

“У преводу, добили смо комбинацију колонијалне управе и дубоке државе Мила Ђукановића чију су хармонију тек повремено кварили инциденти покренути од стране слободољубивих и правдољубивих, или чланова таквог режима којима су у једном тренутку били угрожени лични интереси. Такав развој догађаја мени указује на то да је Мило Ђукановић као дводеценијски најоданији сарадник кључних центара моћи на Западу имао план повлачења са функције формалног шефа режима. За реализацију тог плана он је, наравно, имао и подршку од својих међународних партнера. Сада се открива, чак и пројектованог наследника, што је, показује се данас, била и најслабија ставка у том аранжману“, примјећује Стојовић.

Претходна два премијера су, како каже, својим чињењем и нечињењем потврђивала да сарађују у реализацији тог плана о Миловој фазној и безбједној „детронизацији“.

„Сјетите се само оног "одузимања" Мајбаха бившем предсједнику Црне Горе које је наредио тадашњи министар финансија Милојко Спајић до којег никада није дошло и тиховања након тога... То је набизарнији, маргинални доказ саучесништва главних људи 42. и 43. Владе у реализацији плана који је Ђукановићу у име заслуга за све што је урадио за своје западне партнере док је био на челу Црне Горе, омогућавао безболан и безбједан одлазак у политичку мировину. Наравно, Ђукановић преко својих људи и даље вуче све конце и наравно, нису сви његови сарадници из система парадржаве који је формирао заштићени од онога што Дритан Абазовић зове "рука правде" (прецизнији назив био би "селективна рука правде"). Подразумијева се да неко, ипак, мора да буде одговаран за епску похару државе и ерупцију криминала која се десила уназад три деценије. Сада се стиче утисак да ће "кола да се сломе", и то не у пуној мјери, само по оним члановима Ђукановићевог политичког и прије свега безбједносног и правосудног картела које је Еуропол упецао са Скај препискама”, сматра Стојовић.

Према његовом мишљењу, примичемо се тренутку када треба да се реализује и онај дио плана о постђукановићевој Црној Гори која има савршено послушну власт и грађане, гдје треба да се фузионишу фракције оног изворног, радикалног и модернизованог ДПС-а.

“На томе се већ увелико ради, тај процес ових дана пратимо. За такав епилог одговорни су и искрени политички противници Ђукановића који су у минулом периоду правили превише грешака, имали превише лоших процјена и одабрали превише погрешних савезника. Неке од тих грешака су прављене из незнања и немоћи, а неке су биле и свјесне као последица личних слабости. У оваквој конфигурацији геополитичких односа и њиховом манифестовању на Балкану, другачији исход можда и није био могућ. Да би се, можда, некад у будућности десила здрава промјена, у интересу грађана Црне Горе, на штету мафије, потребно је за почетак прекинути негативну селекцију у кадрирању свим структурама друштва, у чему се 42. и 43. Влада нису прославиле, а извјесно је да неће ни 44. која би, како сада стоје ствари, могла да крене још јаче утабаним стазама ДПС-а”, упозорава Стојовић.