Радоњић је играјући за Торино постигао погодак у дуелу против Ђеное, потом, наравно у свом стилу, гестикулиравши ћутање јер је погодак у финишу меча значио и победу његовог тима, у који је ушао са клупе као измена у 64. минуту.
Радоњић је на себи, а раније и Роналду, својствен начин, примио лопту на левом боку, пустио је у простор, све десном ногом, потпуно без респекта за било кога од ривала, претрчао га и стигао у мртав угао.
Једини начин за постизање гола из те ситуације је да се пробуше и лопта и голман, што је Радоњић урадио – пуним стопалом је затегао кроз руке и изнад главе чувара мреже и пласирао лопту у супротан крај мреже.
Да би све било у пакету, када је у питању српски фудбал на италијанским теренима, потрудио се Иван Илић, асистент код гола – дивним додавањем левом ногом, а српске левице Чизма веома добро познаје, некада кроз Синишу Михајловића, потом кроз Александра Коларова, а сада због Душана Влаховића и, ево, младог Нишлије.