Без иједног странца у екипи, без натурализовања, без неколико важних играча, без најбољег играча на свету - показали су да могу. Сада су стигли до краја пута. Могу много да добију, рекло би се, не могу пуно да изгубе. Чак и да заврше са сребром око врата, направили су историјски резултат, сви ће им са одушевљењем аплаудирати.
А, ако освоје злато? У том случају постаће легенда. Мит.
Отишли су на првенство са жељом и ватром у грудима, али без претераног поверења. Подршке је било, надања је било, али вере... Не претерано.
Светислав Пешић, тај искусни вук, окупио је око себе чопор момака које је мање желео да рачуна на њих, а више морао да рачуна на њих. И испоставило се све то успешно. Без великих светских звезда, са јасним лидером Богданом Богдановићем, доминантним центром Николом Милутиновим, играчима задатка, мирним Стефаном и надахнутим Николом Јовићем и кошаркашким теријером Алексом Аврамовићем стигао је до финала Мундобаскета.
У неким предвиђањима били смо осми фаворити пред почетак шампионата, у неким ни у 10 фаворита. А, ево где смо сада.
Србија је после низа лоших година обезбедила медаљу, прву од 2017. године и сребра на Евробаскету и то је, уз оверену визу за Олимпијске игре - најважније.
У финалу Србија мора да надигра Немце како би стигла до злата. Немце, који немају пораз на турниру, који играју врхунску кошарку, знају своје улоге на терену и што је најважније - уиграни су.
Од Дениса Шрудера, преко двојице Вагнера, Тајса, Бонге, Фојтмана и Маода Лоа, Јоханеса Тимана... Заиста екипа вредна великог респекта.
Када се гледа кошаркашки, Немци имају висину, имају тежину, снагу, прецизност, избацили су Американце из игре за финале и убацили им преко 100 поена.
Али, Србија има срце, има одбрану, има френетичну хемију у екипи која је показала да реалност није нешто на шта се обазире.
Србија је у себи својственом магновењу. Игра за свој народ, за Боришу.
Ту правила реалности престају да важе.