Све што се дешава у Украјини, везано за прогон канонске Украјинске православне цркве, није део само једног процеса, реч је о антихришћанском свету који се увелико ствара, а пример Украјине је најрадикалнији израз тог процеса, рекао је проф. др Милош Ковић на конференцији за новинаре поводом Апела српских интелектуалаца за заштиту светиња и верника Украјинске православне цркве (УПЦ).
„У том смислу, видимо Русију, која не само да се данас бори за опстанак, она је у овом времену упориште и тачка ослонца свих оних којима је до слободе; свих оних народа који желе да живе, који не желе да буду уништени, свих оних народа који не желе да им се ’промени свест’, свих оних народа и појединаца који не желе да трпе терор“, нагласио је Ковић.
Интелектуалци морају да буду за истину и правду
Пре три месеца више од три стотине српских интелектуалаца упутило је овај апел којим се желело указати на грубо кршење основних људских права у Украјини, пре свега на брутално кршење уставних норми и закона који гарантују слободу вероисповести.
„Оно што се дешава са свештенством и верницима Украјинске Православне Цркве, не може се назвати никако другачије до државни терор“, наводи се у Апелу.
Учесници конференције, Ковић, социолог Слободан Антонић, професор на Богословском факултету у Фочи Дарко Ђого и филозоф Зоран Кинђић упозоравају да се у протекла три месеца терор над верницима и свештенством УПЦ појачао.
Према Кинђићевим речима, Апел је покренут зато што интелектуалци морају да буду заинтересовани за истину и правду. Смисао и сврху апела, Кинђић не види у томе да Украјина промени став према УПЦ. Она га, каже и није променила, нити су се западне мировне организације много узбудиле због њега, иако је апел уручен, како украјинској амбасади у Србији, тако и многим западним организацијама за заштиту људских права.
„Запад, који је формулисао идеологију људских права и који је то деценијама користио, сада се прави глув и слеп за оно што се дешава са УПЦ. Да се пре деценију десио неки инцидент са неком малом хришћанском заједницом, сви би скочили на ноге и била би општа осуда кршења верских права. Међутим, данас, када огромна већина украјинског становништва бива прогоњено, од тога наравно нема ништа“, указује Кинђић.
Сада је на реду украјинска, сутра ће бити СПЦ
Оно што се дешава са УПЦ, представља директно и фрапантно кршење основних људских права, сматра Слободан Антонић, без, како каже, финеса.
„Реч је о тако страшном кршењу људских права да је просто запрепашћујуће како је могуће да на другој страни имате потпуну тишину, поготово код организација које непрестано инсистирају на људским правима. Украјинске власти, између осталог и преко Министарства културе, прогоне УПЦ, посебно Кијево-печерску лавру, грубо кршећи универзално призната права верника и верских организација. Циљ је јасан – ликвидација УПЦ“, сматра Антонић.
Према његовом мишљењу, не ради се само о кршењу људских права, већ и о правом систематском државном терору, који иде ка уништењу УПЦ под изговором да је реч о борби против Русије као страног агресора.
„Оно што узнемирава у овој ствари јесте, као прво ћутање различитих међународних организација и институција које се баве заштитом људских права и овај Апел је био упућен њима. Друго, такође узнемирава то да, говорим из наше локалне перспективе, уколико тај модел уништавања једне цркве и преузимање њене имовине и верника успе, на нашим просторима ћемо по истом том моделу имати стварање косовске, хрватске, боснаксохерцеговачке и црногорске православне цркве“, упозорава Антонић.
Цариградска патријаршија подржала расколнике
За Дарка Ђога, протојереја-ставрофора, државни терор над УПЦ неће стати и не види му се крај, јер не постоје било какве међународне институције које би биле аутентично заинтересоване за основна људска и верска права УПЦ.
Државни терор је, како истиче Ђого, флексибилан и то се види на примеру Кијево-печерске лавре, где, у немогућности да је заузму у целости, украјинске власти прибегавају разним начинима репресије.
„Нажалост, у свему томе, подстрекач, а не само саучесник је она верска заједничка која је такође кроз историју научила да политичку моћ црпи из империје на коју се прислони, а то је црква са седиштем у Фанару (Цариградска патријаршија). И нажалост, по први пут имамо феномен да једна помесна православна црква даје легитимитет расколничкој организацији у доба када се та организација изразито насилно понаша према канонској цркви“, констатује Ђого.
Заправо, догодило се да је Цариградска патријаршија први пут подржала стварање расколничке организације чији је смисао насиље над канонским православљем, додаје он.