Узимајући у обзир неуспешне интеграције у ЕУ након 23 године од јавно прокламованог циља уласка Србије у пуноправно чланство у ЕУ, као и промењени контекст евроинтеграција, заустављање процеса проширења и све јачу политику условљавања ЕУ институција и званичника према Србији, нова спољна политика Србије требало би да констатује ове чињенице и окрене се билатералној сарадњи са ЕУ као организацијом, без условљеног чланства, као и са појединачним државама чланицама ЕУ у оним областима где постоји обострани интерес, додао је Обрадовић.
„Посебна и привилегована пријатељства и партнерства треба развијати са свим државама које нису признале независност тзв. Косова. Србија треба да тежи сарадњи у оквиру Европског економског простора, без икаквог политичког условљавања и у обостраном интересу“, истакао је Обрадовић на округлом столу „Спољно-политичка позиција Србије данас – елементи за нову спољну политику” у организацији Српског покрета Двери и Српске странке Заветници одржаном у Народној скупштини.
Преиспитати ССП, сарадња са Евроазијском унијом, БРИКС-ом и ОДКБ
Србија треба да преиспита постојећи Споразум о стабилизацији и придруживању ЕУ и предложи нови споразум о билатералној сарадњи са ЕУ. Коначно, Србија треба да преиспитати све споразуме са НАТО и паралелно тежи унапређењу сарадње са Евроазијском унијом, ОДКБ, БРИКС-ом и другим новим облицима међународне сарадње који почивају на међусобном поштовању и поштовању мира и међународног права, преносе Двери.
Према лидеру Двери, Нова спољна политика Србије која нашу државу види у Европи, али не и у ЕУ, почива на следећа четири приоритета:
1.
Сарадња са државама унутар ЕУ које нису признале независност лажне државе Косова: Шпанија, Грчка, Румунија, Кипар, Словачка.2.
Сарадња са средњоевропским државама „Вишеградске групе“ које заснивају своје политичке системе на конзервативним, хришћанским и традиционално-породичним вредностима, као и свим политичким субјектима унутар ЕУ који се залажу за Европу нација, суверену националну политику, конзервативне хришћанске и породичне вредности, одговорну мигрантску политику и еколошки патриотизам.3.
Сарадња са традиционалним партнерима Грчком и Италијом, као и са државама са којима имамо најтешње економске везе и бројну дијаспору попут Немачке и Аустрије.4.
Сарадња са свим европским краљевинама.Спољна политика Србије на принципима Милоша Црњанског
Нова спољна политика Србије требало би да почива на следећим принципима, које бисмо могли назвати „српским становиштем”, по узору на Милоша Црњанског и његову политичку тезу из чланка „До тог мора доћи” из 1935. године – „Погледајмо како ствари стоје са чисто српског интереса”:
Констатовање нове геополитичке реалности и прилагођавање великим геополитичким променама у Европи и свету: нови облици међународне сарадње засновани на миру и мултиполарности;
Очување уставног поретка, суверенитета и територијалног интегритета, пре свега: реинтеграција Косова и Метохије у пун уставно-правни поредак државе Србије и очување Републике Српске;
Српски народ као један и недељив: нова културна политика идентитета и полицентрична матица – Српски мини-шенген по скандинавском моделу који значи ближе облике сарадње између Србије, ЦГ и РС;
Економско-социјални развој као темељ очувања нације и државе и економска дипломатија као један од примарних циљева нове спољне политике Србије;
„Да бисмо покренули процес промене спољне политике Србије потребно је изменити и допунити општи нормативни и институционални оквир доношења и контроле спољно-политичких одлука, као и постојећу законску регулативу у области спољних послова, посебно Закон о закључивању међународних уговора. Народна скупштина требало би да има централну улогу у контроли нове спољне политике Србије“, закључио је Обрадовић.