Уочи четрдесетогодишњице смрти једног од највећих српских писаца објављена је књига „Политички чланци“ Милоша Црњанског. Реч је о 15. тому критичког издања сабраних дела у којем су се нашли текстови које је велики писац објавио од 1919. до 1939. године. У „Политичким чланцима“ први пут су сакупљени текстови због којих је Милош Црњански за живота проглашен „мртвим писцем“ и због којих је последњих 11 година живота, после повратка из емиграције, био ниподаштаван у земљи.
О „Политичким чланцима“ и о томе зашто ни 40 година после смрти „најбољи стилиста српског језика“ није дошао на заслужено место у српској култури, разговарали смо у „Орбити културе“ са Милом Ломпаром, уредником издања и председником „Задужбине Милоша Црњанског“.
Читајући текстове у књизи видимо да је Црњански, који је, како сам каже у „Коментарима Лирике Итаке“, почео као левичар, релативно брзо дошао до некога ко се декларише као националиста. Шта је утицало на њега да од интегралног Југословена, који се диви краљу Александру, међу првима постави српско питање?
— У првом тексту у књизи „Васпитање и револуције“ из 1919. године он исказује велику скепсу према Октобарској револуцији. У време док Крлежа или Драгиша Васић исијавају одушевљење Октобарском револуцијом, имате један врло продоран, мудар и осетљив текст Црњанског, где се Октобарској револуцији узима ексклузивизам и исказује се неповерење према идеји револуције уопште, и ту се помињу и Француска, чак и хришћанска револуција. Тачно је да је написао у „Објашњењу Суматре“, говорећи о себи, „ми млади се налазимо на левици, разуме се“, али тај исказ можемо гледати и овако и онако. Сви текстови у периоду између 1920. и 1929. године показују једну врсту великог идентификовања са југословенским државним интересима. То нису текстови ни левичарски ни десничарски. Био је на становишту унитарног југословенства. Ако кажемо да је био националиста, онда треба рећи — југословенски. Црњански није био никакав српски националиста и ако пажљиво прочитате ове текстове, видећете да можда имају само два или три текста који третирају српско питање.
Као југословенски интегрални националиста, у једном тексту каже да је прошло време заблуда…
— То је један од та три текста који говоре о српском питању, али је број „Идеја“ (часопис Милоша Црњанског) са тим текстом забрањен у тој Југославији. Он каже „ми ствари у ’Идејама‘ гледамо националистички“, али то је увек југословенски национализам. Оно што њему служи на част, по мом мишљењу, и где се показује да је далеко изнад јединих писаца с којима га уопште можемо поредити, а то су Андрић и Крлежа, јесте да је он извукао консеквенце из својих заблуда. Он је у једном тренутку схватио да такав концепт југословенства не може да опстане и да се паралелно са идејом југословенства коју Срби заступају, реализују одвојене ексклузивне идеје хрватске, односно словеначке националне индивидуалности. И он је рекао да нема ништа против, али ако се већ ствари сагледавају из перспективе хрватског, односно словеначког ексклузивизма, онда би требало да и ми ствари формулишемо са српског становишта. У том тексту, он рефлексом човека који се суочава са заблудама, показује да унутрашња структура југословенства није одржива.
То што је он рекао 1935. године, Српски културни клуб, који је окупио комплетну националну интелигенцију на челу са Слободаном Јовановићем, почео је тек 1937. а нарочито 1939. године да претвара у државну политику. Значи, он је пре Српског културног клуба, пре свих тих интелектуалаца оценио да је „дошао 12. час“ да се поставе ствари са српског становишта. Имао је храброст да види да догађаји оповргавају његово велико поверење и оданост југословенској идеји. И он ту каже отворено „ја сам се после 15 година заблуда вратио, не Србијанцима него Србима“, што значи да он говори о интегралној српској културној егзистенцији. А то је позиција која га је довела у шах мат ситуацију. Он више није имао куд, јер је, с једне стране, био неприхватљив за грађанску интелигенцију, а са друге стране, био је изложен комунистичкој пропаганди и није случајно да је 1935. године практично, користећи се највише везама које је његова жена имала, постављен на доста ниско место шефа прес-службе и аташеа за штампу у Берлину. Он је човек који је био скрајнут. Као кужног су га гледали и то ће бити његова судбина до краја живота.
Црњански је био веома оштар у полемикама. На једном месту за наш „салонски комунизам“ каже: „У њега се слива сав шљам који је и пре рата гушио наш народ“. Има један цитат који гласи: „Исмевање такозваних националних идеала и прошлости, фама о корупцији и ниској култури Срба, црногорска митологија, загребачка паника, словеначка жеља за Кинеским зидом, зар је то ново? Аустрија је то, покојна Аустрија. И увек исто“. Како то да је писац тако префињеног стила био тако жесток полемичар?
— Прво питање које се ту поставља јесте да ли је све то тачно, а нама је историја показала да јесте. Његови увиди су показивали историјску далековидост, што немате код Крлеже. Код Крлеже имате све обрнуто — он погађа тренутак, а промашује историјски ток. Код Црњанског је ствар у томе да он кад каже „наш салонски комунизам“, он то прецизира. Каже: „Немам ја ништа против комуниста. Комунисти радници, потлачени, који за кору хлеба раде, то је у реду да буду комунисти. Ти људи се аутентично боре за своје идеје. Али ови наши салонски комунисти, они хоће под заштитом стрина, тетака које су везане за двор и генералитет“. Што је све тачно. Коча Поповић је еклатантан пример. Марко Ристић је унук Јована Ристића, књажевског и краљевског намесника. Они су комунисти из снобизма. И ту видите код Црњанског да је он плебејац и да има јак плебејски инстикт. Ја мислим да та жестина проистиче одатле. То је инстикт човека који је везан за социјално ниже друштвене слојеве. Дакле, поента је у томе да је његова жестина везана за његов темперамент и то није неспојиво са његовим лирским духом. Лирски духови су жестоки духови и њихова нежност је само наличје њихове оштрине.
Међутим, ту су кључне две ствари. Оно што је говорио је у високом степену тачно и донело му је несрећу. А требало би промислити каква смо ми култура и какав смо ми свет кад имамо проблем са таквим писцем? Он је у српској књижевности оно што је Толстој у руској. Он је написао наш „Рат и мир“ који се назива „Сеобе“. А да не говорим о томе какав је био космополита. Његов „Роман о Лондону“ нема за јунака Србина, него Руса, и нема позорницу овде, него у Лондону. Дакле, он је био наш најкосмополитскији и најнационалнији писац, што је специфично. У сваком случају, каква смо ми култура када и данас имамо проблем са истином која је изнета пре 70 или 80 година?
Његове синтагма „вечито враћање истог“ као да се односи на политичке истине које је изнео 1934. или 1935. године, а које смо преживели у социјалистичкој Југославији.
— Јесте, зато што је она (социјалистичка Југославија) практично канонизовала аустроугарско наслеђе. У тексту „Васпитање и револуције“ имате једну реченицу која каже да наша велика Русија крвари за цео свет. Он је био убеђени словенофил, а услед тога и русофил и имао је фантастично осећање за оно што се крије испод идеолошког света, а то је свет културно политичких подела. Као човек са периферије нашег народа јако је добро осећао та трења између средњоевропског и балканског културног круга, између католичког и православног света. И он је осетио, апсолутно непогрешиво, да код нас прича о комунизму није идеолошка, него је, у бити, прича о извесном потчињавању српског политичког интереса.
Са данашње тачке гледишта, кад нема Југославије, да ли би се политички противници Црњанског могли сврстати у „Другу Србију“?
— У оном делу у ком она говори о обнови југословенства на претпоставкама титоистичке Југославије — да, јер ту су основни његови прогонитељи — Марко Ристић, београдски надреалисти, Оскар Давичо — све то што је ишло после рата, било је против њега. Међутим, основно је да је с њим неугодно исто као и са Достојевским, иако је по профилу писца више нагињао Толстоју. Достојевском не можете спорити генијалност, али вам његови ставови нису баш блиски, па је то увек помало нелагодно и то се решавало тако што се говорило — овде је застрањивао, а овде је био геније. А нико не поставља питање како је један геније застрањивао, а ми који нисмо генији, нисмо.
Тако је и са Црњанским. Његови данашњи противници не могу да оспоре његову књижевну вредност, али им ти политички текстови не одговарају. С друге стране, он није писац с којим се власт може лако идентификовати. Спада у писце који су увек неугодни, јер је он у једној својој димензији изнад рецептивног поља српске културе. Српска култура има рецептивно поље које је дефинисано епском парадигмом, на линији Вук-Његош-Андрић. Црњански је неко ко је дефинисао алтернативну, лирску парадигму и у том смислу би га ова, „другосрбијанска“ интелигенција могла употребити против друге стране, али је невоља у томе што су његови политички ставови ближи „традиционалистима“ него „другосрбијанцима“. Невоља је и у томе што је он тај неугодни склоп модерног националисте и што је наш најмодернији писац. И с њим је увек било неугодно, и у комунизму, и у Југославији, и кад нема Југославије. Мој је закључак да српска култура нема уво за ту димензију духа која у њему одјекује. То је судбина писца који је већи од културе којој припада. Погледајте само његов положај у друштву. Брана Црнчевић је акцијом актуелне власти добио улицу поред Храма Светог Саве, а Милош Црњански одлуком давнашњих комунистичких власти има улицу у Вишњичкој Бањи. Од Андрићевог стана је направљен музеј, док је стан Црњанског после смрти Виде Црњански враћен општини.
Због његовог оштрог, полемичког језика, Марко Ристић га је средином ’50-их година живог сахранио.
— Јесте, они су били лични непријатељи. Прво су били пријатељи, па је онда на то дошло политичко непријатељство.
Комунисти су, ипак, десет година касније, схватили да им је у интересу да се Црњански врати у земљу.
— Он је био сувише велик песник и писац да би режим могао да се оглуши о његово постојање. Може неко време, али не може стално. С друге стране, Црњански је после рата био одвојен од политичких акција емиграције, па се после и замерио емиграцији. Треће, наша политичка емиграција је била везана за енглеску политичку орјентацију коју он није прихватао. Он сâм је после 1955. године слао помирљиве знакове према југословенској дипломатији, а режим је спроводио једну акцију да се он временом ослободи страхова и врати у земљу, јер им је то одговарало. После повратка у земљу, Црњански је према режиму имао врло лојалан став, иако постоје сведочанства да ни тада није променио своје мишљење о комунизму. Црњански је прихваћен са не баш великим одушевљењем. Било је много негативних реакција, као и увек код нас, и оне су имале два слоја. Један је био политички — подсећало се на његове текстове у славу краља и против комуниста, а с друге стране су говорили да његове нове књиге — „Друга књига Сеоба“ и „Код Хиперборејаца“ и нису неке, да су узмицање његовог књижевног дара, што је, иначе, најобичнија глупост, јер су то најмодерније књиге српске књижевности после рата. То је, практично, почетак постмодерног приповедања код Срба и то у исто време са светом.
Зашто су комунисти лакше све опростили Андрићу него Црњанском?
— Ту има више ствари. Прво, Андрић се није директно супротстављао комунистима, а код нас су најопаснији ти директни сукоби — лицем у лице. Друго, он им је одмах, 1945. године био потребан. Комунистички режим је хтео да се легитимизује и требали су му грађански писци — Исидора Секулић, Иво Андрић, Вељко Петровић… Андрић је одмах објавио три своја романа и он је у политичком смислу пристао на неку врсту компромиса, био је кооперативан, ишао је са Радованом Зоговићем, говорио је на скуповима писаца, ушао је у комунистичку партију… После раскида са Информбироом одигравала се и драма срастања грађанске и комунистичке интелигенције и наши грађански писци постајали су припадници комунистичког поретка. И тако се одвијала та драма да су на крају најжешћи браниоци титоизма били потомци некадашње буржоазије. А Андрић је био добра метафора за тако нешто.
То је била једна формула која одговара и овим невидљивим културним силама на линији Вук-Његош-Андрић. Ја Андрића сврставам у традиционалне модернисте, док Црњанског сврставам у радикалне, авангардне модернисте, какви су били и Растко Петровић и Винавер. То је та линија радикалног модернизма и нико од њих није постао комуниста, што је парадокс. Ви желите да се еманципујете од „филозофије паланке“, од „паланачке српске свести“ коју багателишете, желите да пригрлите радикалне модернисте, а ниједан од њих није комуниста.
Мислим да је разлика њихових судбина слична разлици између Толстоја и Достојевског. Толстој је за живота видео пет или шест издања својих сабраних дела, Тургењев два, а Достојевски ниједно. Достојевски је почео као левичар, а завршио као реакционар, али никад му се није веровало, знао му се оспоравати и таленат, и на крају, кад је прихваћен у Совјетском Савезу као геније и пророк Револуције, због „Злих духа“ није гледан баш милим оком. Достојевски је, као и Црњански, пророчки видео шта долази. Достојевски је 40 година пре Револуције рекао да је крв за њих јефтина и то се показало математички тачно. Црњански је рекао да ће се догодити српска трагедија, што је, такође, тачно. Дакле, то су ти неугодни сведоци, генијални људи, које не можемо да уклопимо у наше схематске представе о животу и стварности.
