Од када је 2. априла 2020. именован на место специјалног представника ЕУ за дијалог између Београда и Приштине и друга питања на Западном Балкану, упркос свим неуспесима и ескалацији ситуације у јужној српској покрајини, нико није доводио у питање ауторитет Мирослава Лајчака.
Так је било све до седнице Европског парламента одржане 3. октобра ове године, када се на тако нешто усудио аустријски европосланик Томас Ваиц, који је позвао Лајчака да се повуче са функције.
Ефекат Лајчаковог рада раван нули
Сви они који бране међународно право, истину и правду желе да Мирослав Лајчак оде са места европског посредника у дијалогу између и Приштине јер није урадио ништа како би се спровело оно чему је Европска Унија била гарант – од одредби Бриселских споразума до заустављања насиља, каже професор др Стевица Деђански, председник Центра за развој међународне сарадње.
Према његовим речима, Лајчак је можда имао неколико ефектних изјава, међутим, ефекат његовог рада раван је нули, ескалација прилика на Косову и Метохији се наставља, а Срби страдају.
Лајчакова лична одговорност можда и није толика, али, с обзиром да се ради о представнику ЕУ, његова одговорност је велика, сматра Деђански.
„Ако гледамо ко је највише одговоран формацијски, онда је то Лајчак. Резултат његовог рада је напад на српску децу, погибија српских држављана и албанског полицајца и зато треба да буде смењен“, каже он.
Лајчака штити недодирљиви Борељ
Некадашњи шеф југословенске дипломатије Владислав Јовановић, пак, напомиње да Лајчак није деловао сам, већ често под непосредном диригентском палицом шефа европске дипломатије Жозепа Бореља. Тако да би они који више не желе Лајчака на месту посредника у косовском чвору требало да, како наш саговорник каже, загризу већи залогај и оспоре ауторитет Жозепа Бореља.
А то је у овом тренутку, према Јовановићевом мишљењу, немогуће, јер се Борељ налази на својој позицији уз сагласност свих чланица ЕУ.
„Мислим да ће Лајчака да заштити сам Борељ, пошто на њега не могу директно да ударају и често је, заједно са Лајчаком, учествовао у разговорима. То је само доказ тога да нису до сада успели са тактиком притиска на Србију да постигну циљ и да своје незадовољство могу да изразе и тим што би део одговорности бацили и на преговарача, а не на њихову стратегију. Преговарач је само спроводио стратегију ЕУ и Америке. Он није могао нити је хтео да изађе из тог оквира“, каже Јовановић.
У тој чињеници, да није желео да изађе из оквира стратегије ЕУ и САД према Србији – да наша земља призна оно што се назива „реалношћу“ и прихвати да Приштина добије столицу у УН лежи и Лајчакова дуговечност, додаје он.
За разлику од многих других мировних посредника који су се ексјугословенским простором понекад смењивали и брзином светлости, Лајчак на месту посредника у дијалогу између Београда и Приштине опстаје неочекивано дуго јер, према Јовановићевом тумачењу уз његово посредовање отворила могућност да се ствари за Запад одвијају брже.
Према Јовановићевим речима, Лајчакова одговорност састоји се у томе што је пристао да буде преговарач са ограниченим овлашћењима – не сме да преузме обавезе према Србији и мора да је натера да прихвати косовску независност. Са друге стране није натерао Приштину да формира Заједницу српских општина.
„То није тврдо и безусловно тражио, него је то чинио кроз позиве, апеле. Приштина то није хтела јер јој је одговарало да се на Косову не задржи већи број Срба, што би са Заједницом српских општина сигурно било могуће. Више јој је одговарало овакво разуђено стање у коме би под притисцима и инцидентима разних врста Приштина обесхрабривала Србе и терала их на лаганије или брже бежање у правцу централне Србије“, наводи Јовановић.
Ипак, може се десити да Лајчак напусти позицију посредника - према писању медија, новоизабрани словачки премијер Роберт Фицо могао би да га именује на место шефа словачке дипломатије, што је Лајчак и био 2009. и 2010, као и између 2012. и 2020.