Срби после шест дана „заточеништва“ у Израелу: Обилазили смо светиње, а онда је изненада - почео рат

Ово за Спутњик каже Ђорђе Комленски, фотограф из Новог Сада, са тренутном адресом у Великој Британији. Он је један од последњих из групе српских ходочасника из дијаспоре који су коначно напустили Израел.

„Не могу да кажем да смо били у непосредној опасности, али тамо није било пријатно, драго ми је да смо се сви извукли. Ево нас на аеродрому, још нас четворо, некако смо успели да нађемо карте за Београд“, додаје.

Ходочаснике, њих 50 из разних земаља, Канаде, Шведске, Белгије, Немачке, Велике Британије и Србије окупио је један свештеник из Бирмингема.

Нашли су се 1. октобра у Тел Авиву и обилазили знаменитости, док, како каже, није почео рат.

Прву ваздушну опасност и детонације дочекали су у месту под контролом Палестине, у Витлејему. Схватили су да ће ситуација потрајати, као група су одлучили да се из Витлејема пребаце у Јерусалим.

„Нашли смо хотел у Јерусалиму и ту се сместили. И чек поинт који држи израелска војска прошли смо без проблема. Међутим, после је ситуација била таква да је почело отказивање наших летова, већина нас је дошла лов кост компанијама, затражили смо помоћ нашег конзулата, гледали смо шта нам је најбоље чинити“, прича нам Комленски.

Додаје да није било лако бити заточен у хотелу, с обзиром да је у групи било и старијих људи, којима је била потребна терапија.

„Имали смо и једно дете са посебним потребама. У принципу, није било панике, али није нам било свеједно. Људи су били уплашени, нисмо знали шта да радимо, како да се понашамо. Јесмо добијали инструкције из конзулата, али више су то биле речи снађите се, узмите карте, а ако вам треба нека помоћ, лекови, ми ћемо помоћи“.

Помоћ је и била потребна, јер је међу путницима било и болесних;

Наш саговорник каже да су успели да једну групу од десетак људи који су били најкритичније пошаљу на лет за Србију. Остали су се, по препоруци конзулата, сами сналазили.

Једна група, били су то српски ходочасници из Канаде, је одлучила да крене у Јордан, нису имали помоћ наше државе, сами су нашли превоз до јорданске границе, а затим и до Амана где су купили карте и одлетели даље.

„Детонације су се чуле када су ракетирали градове около, претпостављам Тел Авив. Ко се сећа 1999., отприлике тако је било. Ми смо се држали заједно и трудили се да не упадамо пуно у очи. Неке продавнице су радиле, било је доста света, верника из других земаља. Осећала се та напетост, посебно што смо били у муслиманском делу. Ту је осетно већа присутност полиције и војске“.

Наш саговорник каже и да жели да се захвали власнику хотела који је био отворен и љубазан према српским ходочасницима.

„Није био од оних људи који би искористили ситуацију, чак смо последњи дан платили нешто јефтиније. Све је било коректно, да није било рата, било би предивно искуство. Лепа земља, дивни људи, али ратоборни“, закључује Комленски.