Савин уочи вечерашње премијере представе „Лутка са кревета број 21“, коју је поставио у Народном позоришту у Београду по тексту Ђорђа Лебовића, за Спутњик говори о немогућности задовољења правде, изједначавању злочинца и жртве и накарадности света у коме живимо.
Кажете да представа „Лутка са кревета број 21“ представља протест против кратког памћења пред увек латентном могућношћу остварења поновног зла. Да ли из тог мотива, да подсетите на опасност од увек присутног зла, постављате на сцену причу Ђорђа Лебовића?
- Ја не радим позориште ради значајних порука. Мој првенствени мотив је сјајна драмска литература, а Ђорђе Лебовић је један од наших најзначајнијих писаца за позориште. Сам је био жртва рата, логораш. Данас живимо у времену очигледне обнове нацистичких идеја у срцу Европе и има више разлога за играње његових комада везаних за највећи злочин у историји људске цивилизације, а то су концентрациони логори у средњој Европи и код нас у Јасеновцу.
Егон Савин
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Ђорђе Лебовић је својевремено, објашњавајући разлоге за писање овог текста о животу у концентрационом логору и суочавању са траумама две деценије касније, рекао да стрепи од злочина који остају некажњени. На шта нас све подсећа и упозорава „Лутка са кревета број 21“?
- Злочини малих анонимних људи углавном остају некажњени. Обично се суди идејним вођама и политичким првацима, а мали људи су заправо извршиоци злочина, они који нису пружили отпор наређењима. Пружити отпор злочину је најважније и то свако од нас треба да уради ради себе, због своје сопствене савести и моралног профила. Тешко и готово немогуће је осудити злочине. Можемо их осудити кроз литературу, своје говоре и писање, али злочинци живе међу нама и много их је. Као да их је са новим данима све више и више. Као да је злочин постао легалан. Данас постоје целе политичке идеје и ставови који су на ивици злочина или су сам злочин. Злочин се проповеда, рекламира, нешто што је готово незаустављиво у свету какав је данас.
Како Ви то тумачите, где је извор тога?
- Људска природа је непроменљива, али мислим да јака држава, јаке институције, способни људи са моралом на челу институција, политичких партија, владе би морали да нађу начина да санкционишу криминал и сва та непочинства са којима се сусрећемо свакодневно. Некако они који су надлежни остају глуви и слепи за неопходне интервенције на том плану. Не знам како је то могуће, како људи не одговарају на позив стварности која тренутно делује неприхватљива с обзиром на толике кризе у свету и толике ратове. Како је немогуће да се томе стане на пут? Вероватно је проблем у профиту. Профит покреће све кризе, који инспирише све што иде уз те кризе а то су неминовно злочини.
На тај ужас човек занеми
© Фото : Спутњику уступило Народно позориште/Маријана Јанковић
Лебовић је страховао од изједначавања невиности и кривице, правде и неправде, части и бешчашћа, злочинца и жртве. Да ли имате утисак да смо данас чак и више у опасности од тога иако делује да су нам информације доступније?
- Оно што је пре 40 година било ненормално данас је нормално. Не знам како је могуће да сви ми прихватамо тај ненормалан свет предрасуда, толике мржње и настраности као нешто нормално. Прилагођавамо се томе и онда се разбољевамо и почињемо да живимо против сопствених осећања, мисли, сопственог погледа на свет и на неке круцијалне моралне вредности којих заправо готово да више и нема. Постоји нека врста ширења свега негативног преко друштвених мрежа, телевизијских станица које као да уређују они који кроје политичку слику како њима одговара, ревидирају историју, изговарају лажи. Не знам како човек да се одбрани. Можда тако што би почео од себе, супростављањем негативним емоцијама, предрасудама.
Главна јунакиња се двадесет година од завршетка рата суочава са траумама које је преживела у концентрационом логору. Како сте се Ви, као унук логораша, суочили са тим?
- Траума остаје за цео живот. Тридесет чланова моје фамилије је убијено у логорима НДХ. Мој отац је сасвим случајно преживео. Нашао је контакт са партизанима. Носио је жуту траку и сигурно би био ликвидиран. На тај ужас човек занеми. Носи ожиљак на својој души и срцу и са тим живи. На крају крајева знамо да није било чак ни покушаја да се направи адекватан одговор на те злочине, чак су јако дуго прекривани. Када сам био млађи све је пролазило као судбина неког другог, а данас је осећам као дубоко свој проблем и своју трауму.
И неразумевање средине и оних најближих је коначан ударац
© Фото : Спутњику уступило Народно позориште у Београду/Маријана Јанковић
Кажете да своје предано трагање за правдом и истином у овој драми завршавате убеђењем да правда није и не може бити задовољена. То је то и генерално Ваш став?
- Правда је празна реч, да цитирам Лебовића. Нема правде, видимо на сваком кораку. Свет је подељен пре свега класно. Мали број богатих експлоатише милионе, а разне предрасуде су све страшније и прете да се претворе у отворене сукобе. Јунакиња ове драме преживљава и трауму непосредног окружења. Неке расне и националне предрасуде су у директној вези са страхом и мржњом према женској сексуалности. Бивша логорашица нема коме да саопшти истину на шта је све била присиљена у логору. И неразумевање средине и оних најближих је коначан ударац. Знам да су после рата неке логорашице које су радиле у Кући лутака (као проститутке нацистичких војника) биле стрељане јер је то протумачено као сарадња са непријатељем. Чудесно је у каквом накарадном свету живимо - колико неразумевања, нетолеранције, нетрпељивости је овладало светом. Говорити о правди делује мало излишно.
Да ли сте ви забринути и престрашени када данас гледате шта се дешава у свету? Видите ли излаз?
- Историчари кажу да ће победници писати нову историју. Вероватно ће излаз као и сваки пут до сада бити то да ће милиони људи бити поражени, нестати са лица земље, а они који преживе тумачиће то на начин на који им то одговара. Ја сам формиран седамдесетих година у време хипи покрета и покрета за мир у целом свету, у том једном ружичастом свету, гледано са ове тачке, у коме није било граница, разлика, када смо сви имали сличну, подношљиву и сретну судбину у такозваном социјализму. Уколико се не догоди препород хуманистичких идеја и ако се не врати социјалистичка мисија и буде примењена, будућности нам нема.