Не идемо у корак са српском децом: Како то да се промени?

Ово за Спутњик каже педагог мр Наташа Николић, креатор посебне педагошке методе НАНИ и додаје;

„Школа је једна од неприродних цивилизацијских тековина, зато школски амбијент треба да приближимо кућном, то је једнако важно“.

Њена НАНИ метода је настала научно истраживачким радом између 1996. и 2006. године у оквиру пројекта ''Праћење и вредновање менталног здравља ученика, родитеља и наставника“ у школама широм Србије.

На основу искустава и резултата развијен је метод проналажења мотивационе тачке изузетног својства у сваком детету. Он је, према речима наше саговорнице, од круцијалне важности, посебно што родитељи често нису стручни, а због недостатка времена не могу код деце да препознају шта је то у њима изузетно.

„Важно је направити разлику између изузетности и талента. Резултати истраживања кажу да око четвртина деце има неки проблем, са тенденцијом пораста. Наставници ликовне и музичке културе лако препознају таленат и систем може даље да погура такву децу, којих је око 5 одсто, али већина, од око 70 процената у овом '"тараба систему'" остане са неоткривеним или неосвеженим НАНИ карикама и способностима које их красе“, каже Николићева.

Иако више не ради у школи, наша саговорница истиче да проживљава све изазове образовног система, а највећи је засигурно трагедија у ОШ ''Владислав Рибникар''. Она сматра да непрепознавање и не стимулисање добрих особености, као и реакција ученика на постојећи систем ствара проблеме који могу ескалирати и у трагедију какву смо доживели.

Деца осећају оног родитеља и наставника кога осете да је ту за њих целим бићем. Заблуда је, каже, да је квантитет важан. Довољно је и 20 минута или пола сата дневно да се родитељ апсолутно посвети детету, да га гледа у очи, слуша и чује. Деца ће знати то да цене и неће изостати мотивација за нова суочавања са изазовима.

„Наставнички кадар има и задатак да их пажљивије ослушкује и спозна њихове потребе за време које долази. Ако наставник не схвата да систем образовања треба да припрема ученика за тренутак који је далек 25 до 30 година, треба да преиспита своје место у тој области“, наглашава Николићева.

Она додаје да не постоји унисоно понашање васпитача и наставника, јер свака фаза развоја изискује специфичне методе, између 4. и 6 године, код малих бића долази до експлозије емоција, после тога, у нижим разредима школе, бујања радозналост. Ако се у тим периодима те потребе не испрате на прави начин, у каснијим годинама је то јако тешко, а често и немогуће надокнадити.

У 16. години се, по питању концентрације дешава известан прекид, када деца почињу да усвајају нове везе у можданим ћелијама и тај период је критичан за искуства са опијатима или сектама.

„Такође, родитељи греше, мисле да пре тог периода деца могу да уче у континуитету сат или два, пре 16. године. То је физиолошки немогуће, истина је да концентрација пуна највише 20 минута. Пустите га да игра фудбал, ако инсистирамо да ради оно што не може, можете му нанети више штете. Зато се НАНИ метода бави подстицањем онога што дете интересује, а да се у краћим интервалима бави школским садржајима“.

Говорећи о индивидуалном карактеру или природном својству детета, Николићева наглашава честу грешку родитеља који желе да мењају ''лоше'' особине својих малишана.

„Ако је дете ћутљиво, то само значи да је другачије у начину преношења мисли и емоција. Не треба им то спутавати, јер је то додатно мучење и понижавање младог бића, већ то представити као мудровање и обазривост. Не можете ићи против природне особености“, категорична је педагог.

Упитана шта конкретно ради и на који начин мотивишете ученике да постану свесни себе и својих могућности каже;

„Највише сам пажње поклонила унутрашњој мотивацији, где се налази биће, а то су емоције, одлучност, жеља, воља. Ако их подстакнемо да буду природни и искажу индивидуално емотивност и машту, можемо доћи до унутрашње мотивације која је најјача и најтрајнија“.

Николићева наглашава да је у том процесу најважније развијање способности код деце да препознају ''црне'' и ''беле'' бисере записане у генима или стечене васпитавањем, јер како каже, самоуочавање, а затим и ослобађање негативности је пола пута до успеха.

НАНИ метода је обухватила више од 10 хиљада учесника, школараца и наставника, и даље је присутна у нашим школама. Зашто није ушла у школски систем, јасно је каже, свима коју су пратили куда и за чиме мора да иде наше образовање.

Наша саговорница сада је ангажована у саветовалишту центра ''Мотив плус'' за јачање концентрације и подстицање мотивације где и даље ради на усавршавању јединственог метода.

Наглашава да се успех темељи на тимском раду. Сарадња са психологом, академиком Павлом Ковачевићем, коаутором НАНИ методе, и мултидисциплинарни приступ били су, каже, непогрешива формула за успех.

Програм је акредитован у Заводу за унапређивање васпитања и образовања.