Од тренутка када је постао роба као и свака друга, уз разраду сложених програма циљаног задуживања по пројектованим каматним стопама држава, корпорација и појединаца, новац је добио нову (гео)политичку димензију као никада пре тога у историји.
У том контексту долар је постао „резервна светска валута“, са амбицијом да се светска економија у потпуности доларизује те да се то у једном тренутку у будућности и формализује. Развој међународних односа у последњој деценији двадесетог и првој деценији двадесетпрвог века дали су за заправо америчким стратезима да поверују у остваривост своје идеје.
Амбиција долара пала на тесту времена
Међутим, та конструкција није издржала „тест времена“. Не само да неће бити потпуне доларизације светске економије, већ је сада крајње упитно колико и до када се долар уопште може називати „резервном светском валутом“?
Удео долара у девизним резервама на глобалном нивоу опао је од 2021. године до данас са 55% на 47%. У релативном износу то је пад за око седмину у периоду краћем од две године. У сваком погледу – алармантно.
Истовремено, Кинези нагло смањују куповину америчких државних обвезница. У мају 2022. године након дуго, дуго времена „кинески портфолио“ спао је на испод хиљаду милијарди - износио је 980 милијарди долара. У августу 2023. године смањен је на 835 милијарди.
Рејмонд Далио, оснивач познатог хеџ фонда Бриџвотерс упозорио је да су америчке обвезнице ризичне инвестиције и да могу постати ненаплативе. Укратко, сви који кроз куповину обвезница „позајмљују новац“ САД могу остати без свог новца!
Џефри Гундлах „краљ хеџ фондова“ наводи да се укрштају негативни ефекти два дефицита – буџетског и трговинског, који су супротни свим ранијим пројекцијама и сада су „ван контроле“. Зато САД у једном тренутку неће више моћи да сервисирају своје обавезе те ће излаз бити у потпуном реструктурирању америчког финансијског система (чак и уз могуће напуштање долара као валуте).
Ни злато ни нафта у подлози
Ово је логична последица политичких турбуленција и трендова у међународним односима. Наиме, до 1971. године вредност долара заснивала се на „златној подлози“. Од 1971. године ту вредност је углавном детерминисала нафта, тачније цена нафте и обим трговине нафтом на светском тржишту.
У двадесет првом веку услед постепеног губитка контроле над тржиштем нафте (већа улога ОПЕК, Русија „ресуверенизује“ своја изворишта а за њом то чине и још неки произвођачи попут Венецуеле, Кина и Индија постају огромни потрошачи који склапају директне уговоре са произвођачима) вредност долара почиње директно да зависи од америчких војних интервенција усмерених ка регионима од чије стабилности је директно зависила цена нафте.
Последњих година, а историчари ће највероватније као „гранични догађај“ прогласити повлачење из Авганистана, вредност долара више не чувају ни директне америчке војне интервенције, већ само претње и притисци, уз вођење прокси рата у Украјини који на то ипак не утиче пресудно.
Несумњиво, упоређујући већи број индикатора, САД губе контролу над тржиштем новца. Непрестано штампање долара више није решење. Ослањање на бретон – вудске институције не помаже.
Војна сила и политичка моћ нису адекватна средства принуде као што су то била раније. Дедоларизација кључних новчаних токова између незападних актера одвија се убрзано и неповратно, а САД ту практично ништа не могу да учине да то спрече.
САД има само једну али немогућу опцију
Без „јаке подлоге“ не може бити ни јаке валуте. Свеједно да ли се та подлога осигурава златним резервама, контролом стратешких ресурса или војном силом. Проблем за САД је што нити једне од ових „подлога“ више нема. Директна примена војне силе у геополитички трусним подручјима која су богата стратешким ресурсима значила би отворену конфронтацију са Кином, као и читавим низом регионалних сила, што би ствари учинило још комплекснијим. Напослетку, до сукоба између САД и Кине може доћи, као што је дошло и до сукоба између САД и Русије у Украјини, али то неће помоћи враћању вредности долара. Чак напротив.
Једина опција да се то оствари јесте да из таквог рата САД изађу као апсолутни победник и поново стекну могућност да намећу своју вољу свима осталима у међународној арени.
Колико је то реално? Директан сукоб са Кином више би било клађење са изузетно малом вероватноћом добитка, него промишљен потез којим се може наставити досадашња стратегија доларизације глобалне економије.