Није лако бити руска царица /видео/

Радња филма се одвија у време Петра Првог, који је планирао да своју ћерку Јелисавету уда за Луја Петнаестог ради јачања династијских веза са француским двором. Међутим, изненадна смрт руског владара мења ток историје, а сви планови везани за принцезу падају у воду. Петар Први умире, а да није успео да именује наследника. Тако почиње немилосрдна и беспоштедна ера дворских преврата — време политичких интрига и борбе за власт, што је озбиљно утицало на судбину Руске империје. У фокусу је Јелисавета Петровна, хероина која је принуђена да много жртвује како би заузела своје место у историји. Осим тога, филм одражава посебну улогу жена на трону и њихов допринос развоју и просперитету Русије.

Филм заправо говори о три императорке: Катарини Првој, Ани Ивановној и главној јунакињи филма — Јелисавети Петровној, коју глуми Јулија Пересилд.

Катарина Прва била је друга жена Петра Великог, а на престо је дошла после смрти свог супруга у чему јој је помогао руски кнез и Петрова десна рука Александар Мешњиков, који је фактички и управљао земљом за време њене кратке - двогодишње - владавине, која је окончана њеном смрћу 1727. године.

Није била Рускиња, нити је имала племићко порекло. И поред свега тога, Петар Велики је са њом провео преко 20 година. Дуго је била Петрова љубавница, која му је ванбрачно родила две ћерке, међу којима је и будућа царица Јелисавета Петровна.

Иначе, Русија је у својој историји имала четири царице. Друга је била Ана Ивановна, ћерка Ивана Петог. Владала је Русијом 10 година, све до своје смрти 1740. На престо је довео Врховни тајни савет као монарха са ограниченом влашћу, али она је успела да приграби власт и распусти Савет. Огроман утицај на њу и њену владавину имао је њен љубавник Ернст Бирон, који је био балтички Немац.

Део руског друштва сматрао је да после Ане Ивановне престо треба да припадне Петровој млађој ћерки, коју је Ана још као младу удаљила са царског двора бојећи се да ће јој Јелисавета одузети престо.

Јелисавета је као „права Рускиња“ уживала подршку широких кругова. Премда је у руској историји много познатија Катарина Велика, царица Јелисавета била врло утицајна. Владала је више од 20 година. Наставила је спољну политику свог оца, а њена владавина је означила и почетак доба просветитељства. Завршила је рат са Шведском и успешно ратовала са Пруском, а основала је универзитет у Москви и уметничку академију у Санкт Петербургу.

Филм "Императорке" обједињује елементе уметничке и документарне хронике, а урађен је у оквиру циклуса историјских пројеката „Русија“ о догађајима и личностима који су учествовали у формирању велике Руске Империје.

Занимљиво је да је пре Петра Великог живот руских царица на двору изгледао сасвим другачије. Још од времена Ивана Грозног, цар је лично бирао невесту. У Москву су довођене најлепше племкиње из целе земље. Посебно се водило рачуна о лепоти и здрављу будуће царице. По правилу, цареву изабраницу би прво прозвали царицом, па би тек онда уследило венчање.

Након тога, царица више није смела да посећује родбину и да се сусреће са обичним људима. Обично би се родитељи и други блиски рођаци преселили у палату, где би добили високе дворске положаје.

Царска палата у Кремљу била је огромна, са стотинама одаја, од којих је половина припадала женском делу. Царица и њене ћерке нису учествовале у званичним церемонијама на којима су били присутни мушкарци, али су имале своју свечану салу - Златну царичину палату, где је царица примала госте током великих православних празника и својих имендана. То су били једини дани када је могла да види до тада непознате људе – углавном су то били свештеници, бојари и њихове жене.

Док су царица и принцезе ишле у манастире ван Москве путовале су затвореним кочијама, а по изласку међу свет слуге су око њих држале завесе од сомота, скривајући их тако од знатижељних погледа.

На женској половини двора све слуге су биле жене, а међу њима је постојала хијерархија и свако је имао своја задужења. Више племство је било најближе царици. Једна племкиња је пазила на царичину ризницу, одакле су издвајане донације и где су пристизали поклони за царицу, док је била задужена за царичину трпезу.

Слушкиње су биле потчињене племкињама. По правилу, једна од племкиња је имала улогу судије у свим сукобима унутар женских одаја.

Ако се сумњало на тешка дела, попут урока или црне магије, случај би био прослеђен вишој инстанци коју је лично цар контролисао.

Царица је имала и око 50 служавки, које су биле део њене свите, али нису живеле на двору. Постојале су и млађе племкиње, које су одгајане са царевим ћеркама - биле су им пријатељице и једино друштво, али и послуга.

Такође, постојала је и читава армија слушкиња – болничарки, занатлија, дадиља и бабица. Било је и оних које су читале књиге царици и њеним ћеркама или им певале. У женском делу је било и патуљака, дворских луда и других жена које су забављале царице и принцезе.

Било је и мушких слуга. Углавном су то били свештеници који су вршили службе у царичиним одајама или дечаци, од 10 до 15 година, који су помагали царици и принцезама за столом. Међутим, чим би постали зрели испраћани су из женских одаја.

Око 100 одраслих мушкараца даноноћно је чувало одаје, али им није било дозвољено да виде жене из царске породице.

На пример, пећи у женским одајама су направљене тако да се могу загревати из суседне просторије, а они који су их ложили нису смели да уђу у просторију у којој су биле принцезе.

Царице су имале и службене обавезе, а бавиле су се и добротворним, хуманитарним радом. Често су бојари, племићи, дворјани и њихове жене своје молбе слали директно царици, а не цару јер је она имала мање државних обавеза и могла је да о томе поразговара директно са монархом. Осим тога, требало је и да сачува репутацију „заступнице за слабе“ - тако да су њене молбe најчешће позитивно решаване. Друга ствар је што није свако могао да јој се обрати.

Царица је доста времена посвећивала и прављењу скупих одевних предмета, а умела је и да се бави ручним радом, например везом. Правила је рецимо одежду за високо свештенство, а то се сматрало једним од највеличанственијих поклона које неко може да добије од царске породице.

Царица је вечери обично проводила са својим мужем и породицом. Играли су шах, читали Библију или црквене књиге, слушали приче које су им препричавали путници или ходочасници, који су често позивани на двор да забављају цара и његову породицу. Цар је могао да преноћи у царичиним одајама, али то није било уобичајено и захтевало је посебне безбедносне мере.

Женска половина двора постала је прошлост за време Петра Великог. Његова мајка, Наталија Наришкина била је прва руска царица која је присуствовала позоришној представи. Волела је да плеше и иде на дипломатске пријеме, које је сматрала и врстом забаве. Она је у потпуности променила правила жена у царској породици, а то је чинио и њен син, који је многа правила „увезао“ из Европе.