Одмах треба нагласити да је Црвена звезда у оба меча била у подређеном положају, колико због гостујућег терена, вреди истаћи, не толико „врелог“ као претходне сезоне, толико и због чињенице да је уочи два дербија нови тренер водио само једну утакмицу и готово да није имао времена да се упозна са екипом.
Први сусрети се неће свидети Јанису Сферопулосу, много је комбиновао, испробавао је петорке и играче, тражио расположене снаге међу готово свим расположивим, али није могао даље од два пораза од вечитог ривала.
Разлога за задовољство, са друге стране, може имати Жељко Обрадовић, добро је реаговала његова екипа на резултатске заостатке, изгубљене предности и чињеницу да је прва звезда тима Кевин Пантер ван форме.
У најкраћем, 2:0 за Партизан, 2:0 и за Обрадовића, али је сезона тек у зачетку и овакве игре не морају ништа да значе. А ево и зашто.
Ко је недостајао?
Композицијом екипе Црвене звезде, сигурно под значајним утицајем бившег тренера Душка Ивановића, тим је остао на практично само једном класичном беку, а он није наступио ни на једном дербију због повреде.
Немања Недовић је у Звезди оно што је Пантер у Партизану, номинално прва опција у нападу, али и прва опција за ривале за фокус у одбрани.
У првом дербију Пантер јесте играо, али је више добра донео противнику са седам изгубљених лопти и бројним пропустима на обе стране паркета, што је негде и одлика Недовића па је на тренерима да у наредном периоду пораде на концентрацији и самопоуздању својих „првих игли“.
Поред првих поентера, тренери су били и без овосезонских новајлија пројектованих да покрију позиције од један до три, са примарним задатком у одбрани – слично Пантеру, Адам Ханга је одиграо један дерби, а слично Недовићу Матеуш Понитка ниједан.
Мађар Ханга је прошлог четвртка показао колико је важан за Звездин тим, дефанзивно може да „закрпи“ и Теодосића и Нејпира, а огромним искуством из Евролиге и да процени када је право време да се одважи за напад. У другом дербију га није било и то се озбиљно осетило у првој линији одбране Звезде.
Што се Понитке тиче, ни тренер ни навијачи Партизана и даље не знају шта да очекују од њега, повреда га мучи још од утакмице против Фуенлабраде на Ташмајдану, али бар Обрадовића може да радује то да ће Пољак моћи да донесе свежу енергију баш у периоду када се могу очекивати први падови у форми осталих спољних играча.
Вреди истаћи, оба тима су у одбрани имала озбиљне недостатке, у првом реду Звезда која нема капитена Бранка Лазића, док Партизану недостају килограми под обручима, јесте Френк Камински одиграо одличан нападачки други дерби, али је јасно да је за потпуну заштиту рекета потребан играч другог профила, па се с разлогом помиње потенцијална аквицизија Бразилца Бруна Кабокла.
Адаптација највећих појачања
Аквизиција Милоша Теодосића и Шабаза Нејпира је требало да амортизује одласке Факунда Кампаца и Луке Вилдосе. Засад, нема разлике, како су лоши за тим били Аргентинци, тако су и некадашњи НБА играчи.
Какав је притисак био на Аргентинцима, такав је и на Србину и Американцу. Колико су Аргентинци желели да се истакну и покажу да су лидери тима, толико желе и Србин и Американац. Колико су грешили Аргентинци, толико греше Србин и Американац.
Можда и више од тога.
Теодосић је у првом дербију одиграо веома лоше, Нејпир му се придружио у другом, и даље траже себе и своје улоге, можда траже и превише од себе, некадашњи капитен репрезентације Србије је умео да „превиди“ слободног саиграча и да узме тежак шут, а бивша велика нада НБА лиге гори у жељи да покаже све што зна па уме да бесомучно „царини“ лопту и на крају изабере лоше решење.
Као тандем нису добри, обојица желе лопту у рукама, навикли су једноставно на то, желе и да преузму одговорност, да се питају за све па смо често имали прилику да видимо да један од њих двојице само стоји у месту док други покушава нешто да организује са осталом тројицом саиграча на терену.
У одбрани су ствари идентичне, нису дефанзивци, чак ни солидни, код Теодосића и постоје назнаке вољног момента, док га код Нејпира апсолутно нема, а када је тим без примарних дефанзиваца попут Лазића и Ханге – то је пут у једном смеру и не добром за Звезду.
Тако је изгледало и под тренером Ивановићем, а тако изгледа и у првим мечевима под Сферопулсом који је готово увређено одговорио на питање репортера Спутњика да прокоментарише игру своја два главна плејмејкера у два вечита дербија.
„На шта мислите? Морам да причам о Теодосићу? О његовим квалитетима? Да причам о Шабазу? Не морам да причам о њиховим квалитетима“, навео је Сферопулос.
Из одговора је јасно да Грк не жели јавно да говори о моменту у ком се налазе два највећа појачања Звезде у летошњем прелазном року, али је јасно и да је на њему огроман посао да им нађе жицу и из њих извуче квалитете о којима није желео да говори – и да их уведе у оквире тимског спорта.
То је, бар у дербијима, успео Обрадовић са своја два највећа појачања, момцима који су стигли право из НБА лиге.
Пи Џеј Дозир је и у Америци показао да има кошаркашку интелигенцију, тенденцију да се подреди колективу и из утакмице у утакмицу расте па је и могуће очекивати да се оствари Обрадовићева идеја – да буде замена за Дантеа Егзума који је управо из Партизана нашао пут назад у НБА.
Идеја да он буде организатор игре није се добро примила на старту сезоне, али је у другом дербију све било како треба – поделио је Дозир шест асистенција, а као и у првом показао да може да узме паметне шутеве и да их погоди у високим процентима, притом нашао је начин да „дозира“ у одбрани и да не прави брзе прекршаје.
На констатацију репортера Спутњика да је Дозир имао солидан број асистенција, тренер Обрадовић је имао корекцију.
„Није имао солидан, имао је фантастичан број асистенција и одиграо је одличну утакмицу. Проблем је, као и увек, сетите се како је изгледао Данте прошле године у ово време. Треба времена, не може се преко ноћи. Треба времена да се прича, да радимо, он има квалитет, од њега се тражи да буде агресиван у нападу и у одбрани, у одбрани може да буде изванредан, а видели сте да има и добра решења у нападу. Битно је да се он уклапа у оно што треба да буде наша филозофија“, рекао је Обрадовић.
Друго највеће појачање Партизана, Френк Камински, чини се у ходу учи све испочетка, а када се појави простор да ради оно што већ зна – то и ради па је у другом дербију користио мањкавости одбране Звезде, нападао је ниже чуваре од себе и практично на обручу, што није његова највећа врлина, уписао је већину од своја 22 поена.
„Има огромно искуство. Сваки играч, и у мом и у било ком тиму, има врлине и мане. Ми као тим морамо да пробамо да сакријемо мане, а да истакнемо врлине. Он има доста врлина, има и мана, свестан је тога и нема љутње. Постоје лимити, знам да се пореде Лесор и Камински, али то су тотално другачији играчи, никакве везе немају један са другим. Не може Камински да ради ствари које је радио Лесор, као што ни Лесор не може да ради ствари које ради Камински“, сликовито је објаснио Обрадовић.
Где су сада домаћи играчи
Ако је прошле године КК Партизан од стране навијача Звезде пежоративно називан „КК Камерун“, у овој сезони су ствари знатно другачије. Коло се окренуло и сада, можда први пут у претходној деценији, Звезда није доминантна када су у питању домаћи играчи.
Одласком Огњена Добрића „демонтиран“ је онај домаћи тим тренера Дејана Радоњића који је доминирао Јадранском лигом, на систему кошарке старе школе, са екстремном одбраном и брзим транзицијама које су бивале потпуно неодбрањиве за чак и квалитетније ривале.
Да су се ствари значајно промениле у филозофији Звезде сведочи и карта шута са другог дербија – Звезда није погодила ниједан шут са полудистанце, што је окосница домаће кошаркашке идеје, већ се све сводило на амерички систем, напад на обруч и шут за три поена.
Од великог корпуса домаћих играча у Звезди претходних сезона, ту је остала неколицина са лимитираним улогама, Дејан Давидовац се тек вратио, а чини се и да осећа физичке последице лета проведеног у репрезентацији, Стефан Лазаревић је остао на нивоу дефанзивног специјалисте, а засад није познато шта Звезда може да очекује од Марка Симоновића и Далибора Илића. Парадоксално, Звезда је на унутрашњим позицијама највише добила од момка који је најтише стигао – бившег репрезентативца Русије Џоела Боломбоја.
Једнако последњој двојици, Партизан још не зна колико ће моћи да се ослони на Тристана Вукчевића и Балшу Копривицу, осим у мечевима против слабијих ривала у Јадранској лиги, али Обрадовића може да радује напредак Данила Анђушића, уз наду да је Урош Трифуновић, оним аутокошем за победу Меге, испуцао све малере и да ће моћи да допринесе, слично као у другом дербију, као и Огњен Јарамаз у оба, док су Алекса Аврамовић и Ален Смаилагић само наставили тамо где су стали прошле сезоне и за њих је само небо граница.
Како даље?
Док Партизан чека појачање на позицији тешког центра, Звезда мора да пронађе своју филозофију, даље од приче коју је пласирао Нејпир да се „свако труди да допринесе тиму“ јер труд треба да буде колективни задатак, на оба краја паркета.
Озбиљан задатак је пред тренером Сферопулосом да уклопи коцкице, нешто слично што је тренер Ивановић морао да уради прошле сезоне када је такође дошао у већ формиран тим са задатком да подели улоге и направи концепт.
Успешно је то урадио, а на његову жалост сезона у којој се питао постала је сезона у којој је добио отказ, што сасвим сигурно тренеру његовог реномеа не служи на част, али је неке ствари требало преломити када се видело да не иде у добром смеру.
Срећом, сезона је дуга и предуга, времена за корекције има, али се све мора решавати у ходу – како једнима, тако другима, а генерално и свима у ери брзе кошарке, инстант пројеката, хрљења за резултатом са или без система, али са једним веома битним задатком оправдавања огромних финансијских средстава уложених у, суштински, непрофитабилан спорт каква је европска кошарка под окриљем приватног предузећа Евролига.