Комедија карактера и менталитета
„То кад увати не пушта“ је прича о остарелом брачном пару која почиње на вест да је неки познаник умро, што код мужа Новице изазива напад хипохондрије којом угњетава своју уморну жену Иконију. Кад најзад оду на преглед у болницу, испостави се да је он сасвим здрав.
„Ова комедија садржи све најбоље особине Миодрагове драматургије. Његови ликови су живи и аутентични, а прича је веродостојна и у основи, испод смеха, носи неку обичну људску тугу. Та фелинијевска атмосфера радосне туге, ти ликови који подсећају на неке смешне рођаке и комшије и враћају дах детињства, све су то разлози због којих публика радо гледа Мијове представе и због којих му се и ја стално враћам“, каже редитељ Милан Караџић.
Караџић наводи да је у питању комедија карактера и менталитета, али да је у питању универзална прича која може да се догађа у било ком мањем месту у Шумадији, Босни и Херцеговини, Хрватској:
„Имамо два снажна карактера. Један је хипохондар који угњетава своју жену, која га зна у душу. Он није зао, већ трагичан лик. Нема свест да је тежак, напоран да угњетава своју жену. Напротив, мисли да је најпоштенији, најискренији, што даје једну радосну тугу целом комаду“.
Представа "То кад увати не пушта" у режији Милана Караџића
© Фото : Спутњику уступио Звездара театар/Јаков Симовић
Животни комад пун љубави
Глумица Нела Михаиловић каже да је Иконију покушала да изгради као трпељиву жену, уморну, заглављену у дому у коме време стоји:
„Има ту љубави која је можда апсурдна, али када би Иконији неко понудио други живот, не би умела да га живи. Има ту дирљивости у њиховом односу, не уме да живе једно без другог. С обзиром да немају деце, Иконија пази Новицу као размажено дете. Има ту и бола и радосне туге и животног сока којим може да се напоји само уз свог Новицу“.
Музику за најновији комад је радио Владимир Петричевић:
„Ово је животни комад пун љубави. Изабрали смо танго, јер је симбол односа двоје људи и трећег. Постоји и трећи у тангу, а у овом случају то је страх од смрти, односно болести“.
Серија Живка Николића
Директор Звездара театра Душан Ковачевић истиче да је „То кад увати не пушта“ лепа интимна прича о двоје људи која се догађа у Црној Гори, међутим, по свом значају и односу могла би да се догоди било где:
„Када бих морао да препричам комад у једној реченици, рекао бих само да једна болесна жена изузетно брине о изузетно здравом човеку. И то је врло апсурдно, али врло тачно. Двоје људи које играју Мима и Нела, су сјајне улоге које у том камерном миљеу делују изузетно лепо и мислим да ће публика волети да их гледа“.
Милан Караџић се увек са радошћу враћа комадима Миодрага Караџића:
„Давне 1985. режирао сам његову драму 'Ђекна још није умрла, а кад ће, не зна се“ за манифестацију 'Титоградско љето'. Играли су Пера Божовић, Мима Караџић, Бранимир Брстина, Љиља Драгутиновић, Стела Ћетковић. Млада Адријана Чулина тада је играла Мишура, а потом је глумила и у чувеној серији Живка Николића, који је гледао гостовање наше 'Ђекне' у Београду, одушевио се текстом и тражио да упозна писца“. Потом сам често режирао неки Мијов комад, од 'Шта му је оно на глави' до 'Прве брачне ноћи'“.