Комарци су хладнокрвна створења, што значи да се њихова телесна температура мења са околином. Како температуре падају, они постају мање активни и могу угинути ако је температура прениска.
Али одређене врсте комараца користе неку врсту антифриза у својој крви да би издржале ниже температуре. Та супстанца им помаже да преживе температуре чак и до минус 50 Целзијуса и ове врсте могу да остану током целе зиме чак и на Арктику.
Друге врсте комараца могу хибернирати током зимских месеци. Тако некада могу да преживе и врло ниске температуре и онда се активирају на пролеће када температуре почну да расту.
Док поједини преживљавају тако што се током хладних периода склањају на топле локације. Могу наћи склониште у кућама, шталама или чак испод камења где су температуре умереније.
Међутим, када температура падне испод 10 степени Целзијуса, већина комараца постаје успавана и успорена, а ако температура падне испод седам степени, и то потраје неко време, долази до њихове смрти.
Осим повољне температуре, комарцима је потребно довољно влаге да би преживели, а смета им и ветар, посебно онај хладан. Уколико у својој мисији проналажења склоништа не успеју, умиру, остављајући за собом јајашца која чекају топлије дане да се излегу и да дају нову генерацију.
Плантажер као истраживач
Тешко је поверовати да ова створења крхког изгледа могу да преживе ниске температуре. Џеј Тарнер Брејкли, који је поседовао плантажу брусница у Њу Џерзију, још почетком 20. века је проучавао понашање комараца на хладноћи.
Према речима ентомолога Џона Б. Смита, „газио је по мочварама и током невремена и снега, олуја и киша, како би прикупљао узорке и посматрао их, након чега их је слао ентомолозима који су те налазе разврставали по каталозима и објављивали извештаје на основу његових података“, преноси Национална географија.
Тако је открио и нову врсту са јединственом стратегијом преживљавања, али је такође пронашао и описао стотине обичних одраслих комараца који хибернирају и остају живи и здрави усред зиме у Њу Џерзију.
Он је први схватио да комарци да би преживели хладноћу, током уласка у хибернацију заузимају положај који је назвао „чучањ у хибернацији“ – што значи да су максимално савијали ноге и привијали тело близу површине на којој су се налазили. Они на овај начин највероватније покушавају да апсорбују топлоту са површине на којој се налазе.
С друге стране, како им људска крв у таквим условима није лако доступна, они у јесен прелазе на храну са више шећера – као што је труло воће – и у том периоду могу удвостручити своју тежину.
„Снежни комарци“, којих има неколико различитих врста, не хибернирају, већ се ослањају на различите технике преживљавања. Од којих је свакако најинтерсантнији Vieomiiia smithii, који проводи зиму смрзнут у леду у листовима биљке. Ови комарци су такође једни од ретких који не уједају ни људе, ни животиње.