Кад се ослика храм књиге у Србији /фото/

Изложба „Осликавање храма књиге“ аутора Мирјане Симоски и Душана Злоколице, која ће бити отворена 14. новембра, обухватиће 75 дела која од реконструкције Народне библиотеке Србије 2007. године до данас нису била доступна јавности.

Првенствени задатак Народне библиотеке Србије је да прикупља и чува целокупну штампану и другу библиотечку грађу са територије своје земље, као и дела објављена у иностранству која су део српске културе или се њоме баве.

Аутори изложбе су одлучили да Народну библиотеку овога пута представе на другачији начин - као чувара уметничких дела, а пут кроз изложбу треба да илуструје и пут кроз саму националну библиотеку.

У првом и централном делу изложбе биће представљена дела која су најређе виђена – она која се налазе у канцеларији управника и канцеларијама чланова управе, као и слике које красе канцеларије библиотекара и друге административне делове зграде, у које и знатан број запослених ређе залази. Ова дела ће први пут угледати светлост дана након изложбе одржане 6. априла 1991. године.

„У кабинету управника, који је главни библиотекра и чувар културног наслеђа, чувају се нека од најзначајнијих дела, која по свом избору и квалитету описују природу и значај колекције – 'Косовски бој' Петра Лубарде као симбол националне историје, 'Портрет Милоша Црњанског' Саве Шумановића као симбол културне историје у односу јавног и приватног у уметности и 'Сликар' Миће Поповића као симбол критике у уметности, односно један од најзначајнијих елемената слободе духа једног народа“, истиче Злоколица.

Идеја је да 75 одабраних дела у Галерији САНУ представи мисију и визију Народне библиотеке Србије, а Злоколица скреће пажњу на мали портрет „Жена у српском“ Ђуре Јакшића из 19. века:

„Порекло тог дела је непознато. Не знамо како је доспело у нашу колекцију. Припада старом фонду са редним бројем један, на основу чега можемо претпоставити да се најраније нашла у том фонду и најстарије је ликовно дело у нашој колекцији“.

Слике су долазиле у Народну библиотеку Србије на најразличитије начине - донацијама, у виду легата, поклонима, откупима, па и склањањем у ову културну институцију у кризним ситуацијама како би се поједина дела сачувала, а где су остала и до данас, поставши интегрални део збирке.

Највећи део колекције прикупљен је донацијама и поклонима 1991. године када је библиотекарка Ивана Николић доказала да је једна институција културе попут националне библиотеке ван времена и изнад политике.

Тада 6. априла приређена је изложба управо тих нових дела прикупљених за збирку националне библиотеке која је са пар десетина дошла до преко 200 слика, графика и цртежа.

Злоколица истиче да један од главних разлога зашто су уметници донирали своја дела националној библиотеци јесте да она буду стално доступна јавности:

„Након те изложбе кустос Народног музеја Никола Кусовац осмислио је распоред дела у јавном делу зграде и настала је стална поставка доступна корисницима“.

Дуго је, захваљујући томе, Народна библиотека Србије због реконструкције Народног музеја и Музеја савремене уметности била једина национална институција у престоници где су у сталној поставци могла да се виде дела савременог ликовног стваралаштва.

Током бомбардовања 1999. године дела су склоњена са зидова у подземне депое. Након тога су враћена да би поново била уклоњена 2007. када је почела реконструкција јавног дела зграде библиотеке, након чега су слике остале само у службеном делу зграде, ван очију јавности па ће изложба у Галерији САНУ бити прилика да се први пут виде од 2007.

Слика Миће Поповића „Вук Стефановић Караџић“ једина је остала на зидовима јавног дела зграде Народне библиотеке Србије након реконструкције:

„То дело се налази на самом уласку у Народну библиотеку и иконично представља нашу кућу. Мића је, радећи ту слику, издвојио оловку као симбол писма и писмености и чувену Вукову дрвену ногу која излази из платна па је био посебан изазов за наше колеге да запакују то дело и безбедно га пренесу до Галерије САНУ где ће заузети централно место на изложби, јер има изузетну снагу у ликовном и симболичком смислу за библиотеку“.

Значајан симбол представља и скулптура Лидије Мишић „Пламени цвет“ у централном делу зграде Народне библиотеке:

„Настаје 1972. године када и нова зграда Народне библиотеке Србије. По свом изгледу и симболици, та скулптура одражава ту фениксовску природу националне библиотеке која се уздигла из пепела страдања“.

Данас Народна библиотека располаже изузетном колекцијом уметничких дела која броји 250 слика, цртежа, графика, а Злоколица се нада да ће наставити са допуњавањем збирке:

„Надам се да ће и ова изложба бити једна врста позива активним уметницима да своја дела изложе у Народној библиотеци Србије, а потом, ако осете потребу и у знак захвалности, оставе неко своје дело и на тај начин помогну ширење наше ликовне збирке“.

Сто уметничких дела из збирке Народне библиотеке Србије имају својства културних добара, међу којима су слике Петра Лубарде, Мрђана Бајића, Милана Коњовића, Бранка Миљуша, Петра Омчикуса, Душана Оташевића, Миће Поповића, Љубице Цуце Сокић, Милића од Мачве, Саве Шумановића и многих других.

У плану је, наводи Злоколица, да Народна библиотека Србије поред изградње новог смештајног простора за књиге, у склопу постојеће зграде први пут добије адекватан простор за чување своје ликовне збирке у складу са свим музеолошким стандардима.

„Тренутно имамо око 12.000 квадратних метара депоа. Тај простор постаје све мањи пошто неколико дужних метара књига дневно улази у нашу зграду и ту остаје. Тренутно је осмишљен пројекат да се догради још толико квадрата магацинског простора на углу Небојшине и Скерлићеве улице, а изнад тога би био дограђен део од 600 квадратних метара галеријског простора за сталну поставку и изложбе, књижевне програме, предавања, концерте и остале културне програме. Добили бисмо највећу галерију у Београду“.