КУЛТУРА

Бранислав Лечић: Жаркова патња била је дубока

У серији „Сиви дом“ Жарко је био позитивац, а ја условно речено негативац. То је била прва снажна популарност која се десила и њему и мени. Успон који смо доживели са том серијом створио је братски и пријатељски однос између нас који је остао, без обзира на све што се касније дешавало у нашим животима, каже глумац Бранислав Лечић.
Sputnik
Присетивши се времена када су са редитељем Дарком Бајићем и оснажени глумачким бардовима попут Драгана Николића, Мише Јанкетића, Боре Тодоровића, као веома млади снимали серију „Сиви дом“, Лечић каже да је та серија обележила и његову и Жаркову каријеру:
„То је бивша земља, Југославија, и тада бити глумац - значило је бити запослен, и уколико си добар и ако се већ на академији покаже да си успешан – то је значило имати и посла и јавност. Након што је моја генерација у класи Миње Дедића завршила факултет, академију је уписала генерација у којој су били Жарко Лаушевић, Бранимир Брстина, Соња Савић, Буле Гонцић, Зоран Цвијановић, Оливера Јежина“.
Лечић каже да је Лаушевића упознао управо ту, на академији:
„Миња је позивао своје старије студенте да гледају млађе и када сам први пут видео ту класу, приметио сам и Жарка Лаушевића. Био је леп, шармантан и очигледно талентован. Зрачио је дивном позитивном енергијом“, сећа се Лечић.
Њихов „глумачки сусрет“ догодио се са чувеном серијом „Сиви дом“, у којој су улоге Шиље и Црног постале антологијске и препознате као глумачки врхови. Присећајући се тог времена и сарадње, Лечић каже да су пре свега успоставили диван контакт:
Један другог смо разумели и подржавали. Са популарношћу серије ми смо постали антагонизам и та подела је била толико актуелна, јер је серија била веома гледана, да су мајке саветовале своје ћерке да никако не смеју да буду са момком какав је Црни, него са неким попут Шиље. То је било време у коме се телевизија гледала, време када није постојало много канала. Сећам се да када је 'Сиви дом' приказиван, никог није било на улици. То је била прва снажна популарност која се десила и Жарку и мени“.
То што су играли поред глумачких бардова, створило је, каже Лечић, посебну атмосферу:
„Била је то велика серија која је подразумевала мешавину искуства и нове енергије и младости која је ту буктала. Снимало се мирно, а не панично као што се данас ради. Сцене су се стварно разлагале и дешавале како у животу тако и испред камере. Имали смо прилику да се дружимо и разговарамо и створили смо нови сензибилитет који је очигледно после почео да доминира у тој врсти посла. Дарко је постављао сцене, а ми смо то решавали из угла људи који су се снажно идентификовали са судбином ликова и ситуацијом у којој смо се затекли. То је деловало на све нас стимулативно толико да смо се повезали и волели и ценили међусобно“.
Лечић истиче да пријатељски и братски однос који је изградио са Лаушевићем током снимања „Сивог дома“ никада није престао:
„Без обзира шта се дешавало, а дешавало се и у његовом па касније и у мом животу, неке ствари које нису биле у складу са оном врстом славе и позитивизма које смо доживели кроз своју професију – остали смо блиски“.
Касније нису много радили заједно, путеви су им се разишли, али контакт никада нису прекинули:
„Можда није било ни таквог текста ни такве теме да конфротирају две енергије, два аутентична глумца која могу у размени доста да допринесу да публика ужива у томе. Мислим да су се више ослањали на то да две звезде у том тренутку носе појединачно, аутентично неке приче, било филмске или позоришне. Али ми смо се пратили. У нама није било никакве сујете. Напротив, били смо савезници и подржавали смо један другог“.
Глумац Бранислав Лечић је са тугом примио сазнање о болести и смрти свог колеге и пријатеља, потпуно различито од стихова песме „Нећу плакати, срце ми је пуно радости“ из серије која их је заувек спојила:
„Разговарали смо телефоном. Никада није говорио о болести нити је дозвољавао да га било ко сажаљева по било каквој основи. Био је набијен животом, позитиван човек. Духовност у њему је била јака. Био је талентован за више ствари, сликао је и писао. Био је човек који је са својом душом доживео страшну судбину. Није прескакао своју кривицу. Када смо у пар наврата дотакли ту тему, схватио сам дубину његове патње. Он је човек који је прилично својом савешћу и тешким осећањима угушио један део свог капацитета који је можда могао да му продужи живот. Жарко је у том смислу био јако поштен човек“.
КУЛТУРА
Олег Новковић о Лаушевићу: Кад сам га упознао већ је био велика звезда
КУЛТУРА
Последњи аплауз Жарку Лаушевићу трајао би вечно да га он сам није прекинуо
Коментар