Иако је прекид ватре, договорен између две стране - Израела и Хамаса, уз посредовање Катара, нека се нико не заварава мислећи да је ово ишта мање од победе Хамаса.
Израел је заузео веома агресиван став да, с обзиром на његов циљ да уништи Хамас као организацију, неће пристати на прекид ватре ни под којим условима. Хамас је, с друге стране, поставио један од својих примарних циљева у тренутној рунди борби са Израелом - ослобађање палестинских затвореника, а посебно жена и деце које Израел држи. Посматрано у том светлу, прекид ватре представља важну победу Хамаса и понижавајући пораз Израела.
Један од разлога зашто је Израел избегавао прекид ватре био је тај што је био уверен да ће офанзива коју је покренуо у северној Гази неутралисати Хамас као војну претњу, и да ће сваки прекид ватре, без обзира на хуманитарно оправдање, само купити време за поражени Хамас да се одмори, опорави и прегрупише. То што је Израел потписао прекид ватре је најсигурнији знак до сада да са израелском офанзивом на Хамас није све како треба, наводи Ритер за Спутњик.
Овакав исход није требало никога да изненади. Када је Хамас покренуо напад на Израел 7. октобра, покренуо је план који је настајао годинама настајао. Педантна пажња посвећена детаљима која је била очигледна у операцији Хамаса нагласила је чињеницу да је Хамас проучавао израелске обавештајне и војне снаге које су се бориле против њега, откривајући слабости које су касније искоришћене. Акција Хамаса представљала је више од доброг тактичког и оперативног планирања и извршења — била је и ремек дело у стратешкој концептуализацији.
Један од главних разлога израелског пораза 7. октобра била је чињеница да је израелска влада била уверена да Хамас никада неће напасти, без обзира на то шта су говорили обавештајни аналитичари задужени за праћење активности Хамаса у Гази. Овај недостатак маште резултат је чињенице да је Хамас идентификовао политичке циљеве Израела - поништавање Хамаса као организације отпора предузимањем политике изграђене на „куповини” Хамаса кроз проширени програм радних дозвола које је Израел издао за Палестинце који живе у Гази. Пристајући на програм радних дозвола, Хамас је уљуљкао израелско руководство, остављајући простора да се организација припреми за напад.
Хамасов напад 7. октобра није био самостална операција, већ део стратешког плана који има три главна циља — да се питање палестинске државе врати у први план међународног дискурса, да се ослободе хиљаде палестинских затвореника које држи Израел, и да се Израел примора да престане и одустане када је у питању скрнављење џамије Ал Акса, трећег најсветијег места ислама.
Напад 7. октобра, сам по себи, није могао да постигне ове циљеве. Уместо тога, он је био осмишљен да изазове израелски одговор који би створио услове неопходне да се Хамасови циљеви остваре.
Напад 7. октобра је осмишљен тако да понизи Израел до тачке ирационалности, како би се осигурало да ће сваки израелски одговор бити вођен емоционалном потребом за осветом, за разлику од рационалног одговора осмишљеног да поништи циљеве Хамаса. Овде се Хамас руководио утврђеном израелском доктрином колективног кажњавања (познатом као Дахија доктрина, названа по предграђу Западног Бејрута које је Израел жестоко бомбардовао 2006. године као начин кажњавања либанског народа због неуспеха Израела да победи Хезболах.)
Наневши понижавајући пораз Израелу који је разбио и мит о израелској непобедивости (у вези са израелским одбрамбеним снагама) и непогрешивости (у погледу израелске обавештајне службе), и узевши стотине Израелаца за таоце пре него што се повукао у своју подземну јазбину испод Газе, Хамас је направио замку за Израел у коју је влада израелског премијера Бенјамина Нетанијахуа предвидљиво упала, оцењује Ритер.
Хамас је припремио мрежу тунела испод појаса Газе који се протежу на преко 500 километара. Названи „Метро у Гази“, ови тунели се састоје од међусобно повезаних дубоких подземних бункера који се користе за команду и контролу, логистичку подршку, медицински третман и смештај, заједно са другим мрежама тунела намењеним за одбрамбене и офанзивне операције. Тунели су закопани довољно дубоко да избегну уништење од израелских бомби и предвиђени су да издрже опсаду у трајању до три месеца (90 дана).
Хамас зна да не може да ангажује Израел у класичном сукобу сила на силу. Уместо тога, циљ је био намамити израелске снаге у Газу, а затим те снаге подвргнути бесконачној серији напада малих тимова Хамасових бораца који би изашли из својих подземних скровишта, напали рањиву израелску војску, а затим нестали поново под земљом. Укратко, подвргнути израелску војску ономе што је еквивалентно смрти од хиљаду посекотина.
И успело је. Док су израелске снаге успеле да продру у мање урбанизована подручја северног појаса Газе, користећи предност мобилности и ватрене моћи својих оклопних трупа, напредак је илузоран, пошто Хамасове снаге непрестано нападју, користећи ракете да онеспособе или униште израелска возила, убију десетине израелских војника и ране стотине других. Док је Израел био уздржан у објављивању података о оклопним возилима изгубљеним на овај начин, Хамас тврди да је реч о стотинама возила. Хамасове тврдње су поткрепљене чињеницом да је Израел зауставио продају старијих тенкова Меркава 3, и уместо тога их укључио у нове резервне оклопне батаљоне како би надокнадио тешке губитке које су претрпели у Гази и дуж границе са Либаном, где су снаге Хезболаха укључене у смртоносни рат до исцрпљивања са Израелом у операцијама које су осмишљене да подрже Хамас у Гази, наводи Ритер.
Али главни разлог за пораз Израела до данас је - сам Израел. Пошто је ухватио мамац и упао у замку Хамаса, Израел је наставио да спроводи своју Дахија доктрину против палестинског становништва Газе, изводећи неселективне нападе на цивилне објекте у очигледном непоштовању закона рата. Процењује се да је у овим нападима убијено 13.000 палестинских цивила, укључујући више од 5.000 деце. Још много хиљада жртава остало је закопано под рушевинама уништених стамбених објеката.
Иако је Израел можда могао да добије подршку међународне заједнице након напада Хамаса 7. октобра, његова претерана реакција је уместо тога окренула светско јавно мњење против њега, а на то је Хамас и рачунао. Данас је Израел све више изолован, губећи подршку не само на такозваном Глобалном југу, већ и у традиционалним упориштима произраелског расположења у САД, Великој Британији и Европи. Ова изолација, у комбинацији са врстом политичког притиска на који Израел није навикао, помогла је да се дође до прећутног пристанка Нетанијахуове владе у погледу прекида ватре и накнадне размене затвореника, пише бивши амерички обавештајац.
Како каже, остаје да се види да ли ће се примирје одржати или не. Такође, и питање претварања примирја у трајни прекид непријатељстава остаје отворено питање. Али једно је сигурно – након што су изјавили да је победа дефинисана потпуним поразом Хамаса, Израелци су поставили терен за победу Хамаса, нешто што Хамас постиже једноставним преживљавањем.
Али Хамас ради више од преживљавања — он побеђује и види остварење сваког од својих стратешких циљева у овом сукобу. Наиме, свет активно артикулише апсолутну неопходност решења са две државе као предуслова за трајни мир у региону. Палестинци које је Израел заробио размењују се за Израелце који је Хамас узео за таоце. И исламски свет је уједињен у осуди израелског скрнављења џамије Ал Акса, указује Ритер.
Ниједно од ових питања није било на столу 6. октобра. То што се њима сада баве је доказ успеха Хамаса 7. октобра, и у данима и недељама које су уследиле, пошто су израелске снаге поражене комбинацијом Хамасове упорности и сопствене склоности ка неселективном насиљу над цивилима. Далеко од тога да је елиминисан као војна и политичка снага, Хамас се појавио као можда најрелевантнији глас и ауторитет када је у питању одбрана интереса палестинског народа, закључује Скот Ритер.