Стваралаштво ове мултимедијалне уметнице које обухвата и позоришну и филмску сценографију и костимографију остало је препознатљиво пре свега по таписерији: она је била и остала најзначајније поље деловања Јагоде Буић.
„Таписерија је шездесетих година прошлог века као дисциплина била скрајнута, поготово у Југославији. Није имала видљивост, ни аутентичан уметнички израз. Представљала је изаткану слику и њоме су се углавном бавили ликовни уметници који су већ имали остварене каријере на сликарском плану па су ткаље радиле по њиховом нацрту, а они су то излагали на зиду као слику. Јагода је таписерију увела у корпус савремене ликовне уметности“, каже за Спутњик кустоскиња изложбе Светлана Митић.
Таписерија као самостално уметничко дело
Својим непосредним деловањем у пољу таписерија Јагода Буић је ослободила таписерију њене традиционалне улоге подређене или пратеће ликовне дисциплине, доделивши јој самосталност и аутентичност посебног уметничког медија.
„Јагода је редефинисала таписерију и од изаткане зидне слике направила самостално уметничко дело. Њене прве таписерије добијају дозу рељефности, да би касније увођењем прореза, окаца била нарушена основна идеја да таписерија доноси атмосферу дома, топлине, ушушканости. Јагода поништава ту њену улогу отварањем прореза и зид добија активну улогу као ликовни елемент. Касније излази у простор, одваја се од зида и тада настају њене такозване просторне таписерије, односно просторне инсталације од таписерија“, каже Светлана Митић.
Словенски вал
Радикално другачије схватање таписерије прихваћено је и на међународној уметничкој сцени, посебно након Бијенала у Сао Паулу 1967, где је Јагода Буић препозната као један од најзначајнијих аутора на изложби.
Јагода Буић, Монолог II, 1964, детаљ
© Фото : Спутњику уступио Музеј савремене уметности/Бојана Јањић
Заједно са Магдаленом Абаканович, са којом је повремено и излагала, Јагода Буић је означена као протагониста „словенског вала” у таписерији, што је означавало специфичан словенски сензибилитет утемељен на фолклорној традицији словенских народа, везан за употребу одређених природних материјала.
„Јагода није сматрала да се њен рад ослања на фолклор већ више на поднебље које је препуно архетипског и које у себи носи неко изворно значење. Зато њене таписерије имају способност универзалног језика и комуникације. Таписерије које је донео 'словенски вал' биле су радикално другачије од европске традиције, од рецимо француске таписерије 17. и 18. века које су рађене префињеним свиленим концем. Јагода Буић ради рустични облик, који одише мушком снагом, што критика у првом реду истиче будући да је таписерија била традиционално везана за жене“, наглашава Митић.
Сусрет са пештерским ткаљама
За њен уметнички развој био је значајан сусрет са локалним пештерским ткаљама 1972. године:
„За њу, која је долазила из потпуно другачије средине, сусрет са врсним ткаљама које је веома поштовала и волела, био је значајан. Употреба вуне тек ошишаних оваца и других природних материјала довешће до великих композиција оригиналаног и самосвојног израза. Она сама је истицала ту сарадњу са ткаљама као нешто веома важно. Тај елемент архетипског се испољава и у виду огромних димензија њених радова. “
Таписерија данас доживљава ренесансу, посебно у свету.
© Фото : Спутњику уступио Музеј савремене уметности/Бојана Јањић
На изложби у Музеју савремене уметности, поред таписерија из збирке Музеја савремене уметности, приказане су таписерије и цртежи настали у периоду од 1962. до 1977. који су за ову прилику позајмљени из Музеја примењене уметности, Палате Србије, фирме Интернационал ЦГ у стечају, Музеја града Београда…
„Изложено је 11 таписерија. Четири су из колекције Музеја савремене уметности – 'Монолог', 'Изабела', 'Вертикала' и 'Црни траг'. Таписерија из Музеја примењене уметности под називом 'Фешта' представља прелаз од зидних ка просторним, а имамо и две велике зидне таписерије из 1977. године – 'Ритам 79' настале спајањем динамичких кругова у компизициују од десет метара у природној боји вуне. Изложена је и рана таписерију 'Реминсенција на Дубровник' позајмљена из Палате Србија. То је прва таписерија коју је она изложила и садржи сећање на Дубровник који је носила у срцу читавог живота. Живела је између Дубровника, Париза, Венеције и касније Вашингтона. Кретала се по читавом свету, али њено срце је припадало Дубровнику“, наводи кустоскиња.
Јагода Буић, Композиција, 1976.
© Фото : Спутњику уступио Музеј савремене уметности/Бојана Јањић
Ренесанса таписерија
Митић каже да је Јагода Буић сама постављала изложбе према простору који јој је понуђен, тако да њене таписерије немају увек фиксиран облик већ како уметница жели у том тренутку.
„Таписерија данас доживљава ренесансу, посебно у свету. У лондонској Тејт галерији је недавно била велика изложба Магдалене Абаканович и таписерија је јако присутна можда и више у свету него код нас, поготово на начин на који је Јагода радила, откривајући њену мултимедијалност, реаговање на простор. Иако њене таписерије откривају естетику времена у коме је стварала, њен израз је потпуно савремен“, сматра Митић.
Дела Јагоде Буић данас се налазе у многим јавним и приватним уметничким збиркама у Њујорку, Паризу, Сао Паулу, Сан Франциску, Вашингтону, Дубровнику, Сплиту, Загребу, Београду, Зеници, а изложба у Музеју савремене уметности биће отворена до 26. фебруара 2024. године.