https://sputnikportal.rs/20230323/zivi-li-covek-po-svojoj-meri-sve-zagonetke-grada-kao-mesta-identiteta-u-muzeju-na-uscu-marija-jakovljevic-1152903779.html
Живи ли човек по својој мери: Све загонетке града као места идентитета у Музеју на Ушћу
Живи ли човек по својој мери: Све загонетке града као места идентитета у Музеју на Ушћу
Sputnik Србија
Изложба „Град: место идентитета” Музеја савремене уметности у Београду представља око 130 дела из свих постојећих збирки те установе. 23.03.2023, Sputnik Србија
2023-03-23T14:38+0100
2023-03-23T14:38+0100
2023-03-23T14:38+0100
култура
култура
култура – вести
музеј савремене уметности
изложба
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/03/17/1152902973_0:399:2449:1776_1920x0_80_0_0_08d28e9efabf41ba2764ec16f7d623c2.jpg
Кустоскиње Уна Поповић, Светлана Митић, Мишела Блануша, Жаклина Ратковић и Рајка Бошковић на примеру колекције МСУБ-а промишљале су како уметник доживљава урбану средину, на који начин се поистовећује са њом, сагледава је као целину и како град утиче на њега, његову личност, идентитет. Забринутост за будућност светаВеома важни аспекти живота у граду могу да се тематизују кроз дела уметника.„Срђан Ђиле Марковић је деведестих сликао амблемске ликове у урбаној целини. То су та преливања из градске средину у личност и обратно. У том смислу је градска целина много значајна за креирање уметничке поетике“, објашњава Митић.Она запажа код неких уметника критички однос према граду:„Уметници промишљају какав је тренутак у коме живимо, каква је средина у којој проводимо своје најдрагоценије време и каква је њена перспектива. Много је више примера дистопија. Уметници су као најсензибилнији део друштва у великој мери забринути за будућност света на разним нивоима. Инструментализација човека је једна од главних тема - човек као оруђе делања. Имамо и слику под тим називом. То је оно што забрињава цивилизацију па се прелама и кроз уметнички сензибилитет. Имате и оно друго виђење будућности где би град требало да оствари спектакуларне резултате засноване на развоју технике. И то има своје границе - да се послужимо речима Достојевског да је човек преширока личност да би могао да се смести у контекст неког идеалног друштва базираног на технолошком напретку“.Приватни простори у уметничким делимаИзложба је подељена у пет целина: „Приватни простори: свакодневица у заједништву“, „Семиотика града“, „Урбани свет/глобални град“, „Субјекат и место“ и „Дистопија – утопија“.Како уметници разматрају приватни простор сагледано је кроз дела Наталије Цветковић, Томислава Готовца, Сање Ивековић и Далибора Мартиниса, Жолта Ковача, Миодрага Кркобабића, Ота Лога, Петра Палавичинија, Милене Павловић Барили, Зорана Поповића, Ивана Табаковића, Милице Томић, Бете Вукановић.„Велики број дела из Збирке до 1950. године је са нежним темама које су обележиле грађански модернизам. Уметник приказује субјективно виђење простора, те тако имамо 'Портрет моје мајке и моје жене' Миће Поповића из 1950. који је био врло ретко излаган. Тема је интимна - породица, две госпође. У предратном сликарству та тема је представљала мејнстрим, а педесетих година опире се основној идеолошкој матрици. Можемо пратити, кроз такве примере, како се формира нова уметничка клима. Та тема је доминирала у првој половини прошлог века, док касније добија друго значење. Врло често може да буде предмет поигравања, преиспитивања, учитавања других садржаја који нису примерени породици“, појашњава Митић.Митић каже да постоји много уметника који се радују животу и славе га, али с друге стране постоје дела која само на први поглед делују оптимистично:„Имате читав низ радова малог формата који говоре о задовољству живота и тренутном уживању, као што су призори плажа, спорта и свакодневице, све оно што може бити веома подстицајно и указује да човек живи по својој мери. Врло су занимљиви и они радови који на првом нивоу одају један утисак, а дубљом анализом схватите да је њихова порука другачија. Пример је Крста Хегедушић и његов рад 'Двориште'. У првом плану је затворено сиво двориште, у коме је човек са бициклом. Он све време заправо говори о одсуству топлине, људске комуникације, нестанку природе. Уметничка дела не морају да буду експресивна, могу да имају те скривене поруке“.Уметници су велики посматрачиСваки град, наглашава наша саговорница, има неку своју атмосферу чак и када се она почне губити у неким глобалним размерама.Друштвену ангажованост Митић највише проналази код младих уметника:„Јако пуно фотографа се бави тиме и много је таквих дела на изложби. Друштвена ангажованост је својствена медију фотографије што видимо код Горанке Матић и Ивана Петровића. Жолт Ковач као уметник, на пример, заступа становиште да се друштвене промене дешавају на нивоу појединца, на нивоу сваког од нас. Тек преиспитивањем самог себе и постојећег система вредности, можемо као друштво да се појавимо као зрели и одрасли“.На изложи, која ће бити отворена до 20. августа, могу се видети и дела која су ретко излагана или су први пут пред публиком, попут слике „Плажа“ Петра Ђорђевића из 1972. и низа скулпура и фотографија.
https://sputnikportal.rs/20230210/olga-jancic-hrobroscu-i-odlucnoscu-prevazilazila-fizicka-ogranicenja-zarad-umetnosti-marija-jakovljevic-1150744139.html
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2023
Марија Јаковљевић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Марија Јаковљевић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Марија Јаковљевић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
култура, култура – вести, музеј савремене уметности, изложба
култура, култура – вести, музеј савремене уметности, изложба
Живи ли човек по својој мери: Све загонетке града као места идентитета у Музеју на Ушћу
Изложба „Град: место идентитета” Музеја савремене уметности у Београду представља око 130 дела из свих постојећих збирки те установе.
Кустоскиње Уна Поповић, Светлана Митић, Мишела Блануша, Жаклина Ратковић и Рајка Бошковић на примеру колекције МСУБ-а промишљале су како уметник доживљава урбану средину, на који начин се поистовећује са њом, сагледава је као целину и како град утиче на њега, његову личност, идентитет.
„Град у великој мери утиче на све нас који у њему живимо и важан је у формирању уметничке личности. Померања у градској средини учитавају се у нас. Као пример можемо навести слику Петра Омчикусa 'Загонетка шлема 2', која је инспирисана немирима у Паризу 1968. Видимо критички однос уметника према средини у којој живи и ономе што се дешава. Уметници на веома речит начин могу да искажу своје мишљење о ситуацији и обрнуто - град може да формира уметничку личност“, каже за Спутњик једна од кустоскиња и музејска саветница Светлана Митић.
Забринутост за будућност света
Веома важни аспекти живота у граду могу да се тематизују кроз дела уметника.
„Срђан Ђиле Марковић је деведестих сликао амблемске ликове у урбаној целини. То су та преливања из градске средину у личност и обратно. У том смислу је градска целина много значајна за креирање уметничке поетике“, објашњава Митић.
Она запажа код неких уметника критички однос према граду:
„Уметници промишљају какав је тренутак у коме живимо, каква је средина у којој проводимо своје најдрагоценије време и каква је њена перспектива. Много је више примера дистопија. Уметници су као најсензибилнији део друштва у великој мери забринути за будућност света на разним нивоима. Инструментализација човека је једна од главних тема - човек као оруђе делања. Имамо и слику под тим називом. То је оно што забрињава цивилизацију па се прелама и кроз уметнички сензибилитет. Имате и оно друго виђење будућности где би град требало да оствари спектакуларне резултате засноване на развоју технике. И то има своје границе - да се послужимо речима Достојевског да је човек преширока личност да би могао да се смести у контекст неког идеалног друштва базираног на технолошком напретку“.
Приватни простори у уметничким делима
Изложба је подељена у пет целина: „Приватни простори: свакодневица у заједништву“, „Семиотика града“, „Урбани свет/глобални град“, „Субјекат и место“ и „Дистопија – утопија“.
Како уметници разматрају приватни простор сагледано је кроз дела Наталије Цветковић, Томислава Готовца, Сање Ивековић и Далибора Мартиниса, Жолта Ковача, Миодрага Кркобабића, Ота Лога, Петра Палавичинија, Милене Павловић Барили, Зорана Поповића, Ивана Табаковића, Милице Томић, Бете Вукановић.
„Велики број дела из Збирке до 1950. године је са нежним темама које су обележиле грађански модернизам. Уметник приказује субјективно виђење простора, те тако имамо 'Портрет моје мајке и моје жене' Миће Поповића из 1950. који је био врло ретко излаган. Тема је интимна - породица, две госпође. У предратном сликарству та тема је представљала мејнстрим, а педесетих година опире се основној идеолошкој матрици. Можемо пратити, кроз такве примере, како се формира нова уметничка клима. Та тема је доминирала у првој половини прошлог века, док касније добија друго значење. Врло често може да буде предмет поигравања, преиспитивања, учитавања других садржаја који нису примерени породици“, појашњава Митић.
Митић каже да постоји много уметника који се радују животу и славе га, али с друге стране постоје дела која само на први поглед делују оптимистично:
„Имате читав низ радова малог формата који говоре о задовољству живота и тренутном уживању, као што су призори плажа, спорта и свакодневице, све оно што може бити веома подстицајно и указује да човек живи по својој мери. Врло су занимљиви и они радови који на првом нивоу одају један утисак, а дубљом анализом схватите да је њихова порука другачија. Пример је Крста Хегедушић и његов рад 'Двориште'. У првом плану је затворено сиво двориште, у коме је човек са бициклом. Он све време заправо говори о одсуству топлине, људске комуникације, нестанку природе. Уметничка дела не морају да буду експресивна, могу да имају те скривене поруке“.
Уметници су велики посматрачи
Сваки град, наглашава наша саговорница, има неку своју атмосферу чак и када се она почне губити у неким глобалним размерама.
„Уметници то региструју као појаву и могу својим средствима да представе. Уметници су велики посматрачи. Град је нешто у шта себе можемо да уградимо и можда да поправимо оно што нам се некада чини страшним“, напомиње Митић.
Друштвену ангажованост Митић највише проналази код младих уметника:
„Јако пуно фотографа се бави тиме и много је таквих дела на изложби. Друштвена ангажованост је својствена медију фотографије што видимо код Горанке Матић и Ивана Петровића. Жолт Ковач као уметник, на пример, заступа становиште да се друштвене промене дешавају на нивоу појединца, на нивоу сваког од нас. Тек преиспитивањем самог себе и постојећег система вредности, можемо као друштво да се појавимо као зрели и одрасли“.
На изложи, која ће бити отворена до 20. августа, могу се видети и дела која су ретко излагана или су први пут пред публиком, попут слике „Плажа“ Петра Ђорђевића из 1972. и низа скулпура и фотографија.
