Нација је угрожена када почне да размишља на – страном језику /видео/

Питање безбедности једног народа, етничке, религијске или друштвене групе, све више и све чешће се испитује кроз призму онтолошког.

Појам онтолошке безбедности први је дефинисао Роналд Лајнг шездесетих година двадесетог века. Истражујући психолошке поремећаје уочио је да постоје особе које доживљавају сталну претњу имплозије која долази из спољашњег света. Зато је и закључио да особа може имати „чврсто језгро онтолошке безбедности“ само уколико се сопствено биће доживљава као стварно и целовито, односно уколико се аутономија и идентитет појединца не доводе у питање.

Овај концепт, иако се за њега везују контроверзе, пронашао је и примену у међународним односима. Теза да народи који творе државе, поред тога што имају потребу за осигуравањем физичке безбедности и територијалног интегритета, имају и потребу за осигуравањем онтолошке безбедности – шест деценија након првих закључака Роналда Лајнга широко је распрострањена.

Да ли се народи осећају безбедно зависи и од њиховог доживљаја изазова, ризика и претњи, од самопоимања, те од субјективног осећаја карактера и квалитета односа са другима (другим народима).

Зато, на пример, Џенифер Мицен тврди да државе „остају заробљене у зачараном кругу безбедносне дилеме“ највише због субјективне перцепције безбедности, а не због објективне неизвесности поступака друге стране. Безбедност, дакле, зависи од перцепције да ли се сопствено „колективно биће“ доживљава као стварно и целовито, односно од тога да ли се и колико аутономија и идентитет народа доводе у питање!?

Аутономија и идентитет зависе од (система) вредности, а вредности су засноване на културним обрасцима. Културним обрасцима који трају у дугом временском континуитету и тако постају део традиције.

Како преносити традиције без језика? Нема културе без језика. И, оно што је важно, а што се у трагању за одговором на постављено питање Никите Михалкова намеће само по себи – нема онтолошке безбедности без неговања језика! Јер – нема онтолошке безбедности без одржавања културе!

Како одржавати или одржати једну културу без неговања језика? Уколико се „губи“ сопствени језик кроз разне планске и организоване „насртаје“ или услед небриге институција које препуштају да норме и принципе неумитних трансформација одређују таблоиди и ријалитији („језик је жива твар!“), пре или касније мораћемо да одговоримо на елементарну ствар која се данас чини смешном: на ком то језику размишљамо?

Језик није само синтакса, него и семантика. Неизоставни део културе народа јесте и његова политичка култура. Планским и организованим „насртајима“ или услед небриге институција дешавају се и семантичке промене које утичу на политичку културу.

Албер Меми је те промене анализирао у контексту колонизације и нужног асимиловања једног дела елите који ће помоћи колонизаторима. Он наводи: „Матерњи језик колонизованог, језик којег покрећу и обогаћују његова узбуђења, страсти и снови, језик на којем излива нежност, чуди се или диви, најзад језик са највећим афективним набојем, управо тај језик нема никаквог значаја. Ако колонизовани жели да стекне неко занимање, да направи сопствено место под сунцем, да постоји у граду и у свету, најпре мора да се повинује томе да говори туђим језиком, језиком колонизатора, својих господара.“

Из те мешавине језика колонизатора и матерњег језика рађа се новоговор, нови семантички оквир унутар којег се креирају нове дефиниције узбуђења, страсти, снова, нежности, чуђења и најзад афективних набоја. Рађа се нови оквир за размишљање! Због тога је сасвим на месту питање: „На ком језику они размишљају?“

Без обзира који су то „они“. Велики руски режисер питање је поставио у контексту народа који живе у Украјини, било да су то Украјинци, Руси, Малоруси, Русини... Али, исто ово питање може се поставити за читав низ других конкретних примера, међу којима су и они са Балкана.

Имате ли осећај да се представници елите (стварни или „пројектовани“, потпуно је свеједно) који о нечему одлучују или су „задужени“ за одржавање политички коректних дискурса у јавности често ослањају на логику која је просечном становнику Србије неразумљива?

Ону исту логику према којој је важнији шопинг у Бечу од Косова? Ону према којој се патриотизам мери на литре, према својој употребној вредности? Ненормално се проглашава нормалним, а нормално атавизмом, давно превазиђеним, немодерним. Ненормалнима се отвара пут ка елити, док се нормални проглашавају заосталим, они су „заробљени у историји“.

Овај процес, наравно, није случајан. Његове размере и координирана примена (или тачније – покушаји координиране примене) на свим континентима показују да то никако не може бити случајно. Крајњи циљ је јасан уколико се ствар посматра са становишта онтолошке безбедности. Угоржавање једног народа не постиже се само оружаним нападом на његову земљу, поткупљивањем елите и окупирањем институција које почињу да раде за интересе мултинационалних корпорација и транснационалних банака, него и трансформацијом политичке културе која се изводи креирањем новоговора и сасвим нових семантичких оквира.

Безбедност једног народа постаје угрожена већ оног тренутка када он више не зна на ком језику да размишља! Тако се мења логика, па онда ненормално постаје нормално. У развоју ситуације од 2014. године, у Украјини, то је најочигледније.

Парадокасално, али од тог времена па надаље тамо су нацисти постајали „ин“, а они који су говорили о историјским чињеницама, традицији и историји остајали су „аут“. Део Украјинаца почео је да размишља на новоговору који им је донео и нове семантичке оквире. Тај део био је сасвим довољан да се процес повезан са политичком културом, културом, аутономијом и идентитетом настави. Последице су јасне. Не треба их додатно описивати. На ком језику размишљамо? Где ћемо завршити ако га не будемо неговали? Хвала Никити Михалкову што је покренуо полемику и својим ауторитетом наметнуо тему за размишљање. Успеси овог приступа којим се угрожава безбедност народа уследили су делимично и због тога што се та тема „држала испод радара“.