Посетиоци Саборне цркве су претходних дана имали прилику да у Саборној цркви виде и Престони крст обновљене Патријаршије познатог златара Стевана Јевтовића, Барјак кројачког београдског еснафа, Венчила кнеза Милана Обреновића и кнегиње Наталије, Целивајуће иконе сликара Уроша Кнежевића и Николе Марковића и Катапетазму са представама српских светитеља Симеона Немање, Саве и Стефана Првовенчаног коју је даровала краљица Драга Обреновића професор др Вук Даутовић најављује да ће та привремена поставка ускоро постати стална на галерији Саборне цркве.
Изложба "Ризница Саборне цркве"
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Историја српског народа
Један од тројице аутора недавно објављене монографије „Ризница Саборне цркве“ др Вук Даутовић (уз др Игора Борозана и ђакона Будимира Кокотовића) каже за Спутњик да та ризница представља опредмећену историју српског народа.
„Ризница Саборне цркве је у потпуности до данас сачувана и можемо да пратимо и сагледамо нашу прошлост кроз низ предмета које се у њој чувају. Ти предмети су речити сведоци, имају своју функцију, свог ктитора и бројне су приче које причају, а монографија уводи читаоце у све меандре историје и културне везе које смо имали - од царске Русије, преко Венеције, Беча до Свете Горе и грчких радионица. Сви ти културни утицаји се преламају у овој ризници и та целовита прича доноси извесну катарзу“.
Први пут је од Другог светског рата јавности приказан Балдахин (Црквено небо) под којим је крунисан краљ Петар Први Карађорђевић и предмети којима је први српски краљ у нововековној историји миропомазан у Саборној цркви.
„Балдахин није направљен за крунисање. Потиче из времена изградње Саборне цркве. Када је Стева Тодоровић приказао венчање кнеза Милана и кнегиње Наталије, исти тај балдахин се појављује пред дверима где су венчани, тако да он обједињује прошлост обе династије. Саборна црква и јесте место дугог династичког континуитета и јако важно место где су хиротонисане бројне владике, између осталих свети владика Николај Велимировић“, истиче Даутовић.
Црквено небо под којим је 1904. крунисан Петар Први Карађорђевић и које је готово 120 лета било скривено од јавности
© Sputnik / Лола Ђорђевић
У сефу Саборне цркве је пронађен прибор којим је краљ Петар миропомазан:
„Тацна је израђена у Бечу 1833. године. Из половине 19. века, вероватно из Пеште потиче посуда која је била намењена за миру, а миросаљка је рађена у московској радионици“.
Утицај царске Русије
Важан сегмент ризнице су предмети везани за царску Русију као пре свега моћну православну империју која је имала утицај на шири православни круг и то присуство се види, напомиње Даутовић, и у чињеници да су многи свештеници школовани на кијевској и москвосковској духовној академији и као руски питомци су преносили оно што су били актуелни токови руског богословља.
Монахиње на изложби "Ризница Саборне цркве" у Саборној цркви у Београду
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Даутовић издваја Јеванђеље кнегиње Куракине штампано у Москви, у сребрном окову са дивним графикама из 18. века:
„Оно је требало да буде послато манастиру на Светој гори, међутим књиге су некада, попут људи, биле заробљаване, па пише да су га београдски Турци откупили из заробљеништва и поклонили Саборној цркви. Бројна јеванђеља су стигла из Русије. Важно је и литургијско сребро које је било у употреби. И до данас су неки предмети остали у употреби.“
Руско-византијски стил, који се развија средином 19. века захваљујући академику Федору Григоријевичу Солнцеву, као комбинација фолклорног наслеђа из даље прошлости са елементима хришћанства и духовности преузетих из византијског културног круга, утицао је на национални стил у Србији и одразио се и на богослужбене предмете:
„Сонцев је за једну прилику радио сребрни сервис који је израдила чувена руска радионица Сазиков за венчање једног великог руског кнеза. То су први радови руског – византијског стила у сребру што прелази на литургијско посуђе. Овде можемо видети Катапетазму са представама српских светитеља Симеона Немање, Саве и Стефана Првовенчаног коју је даровала краљица Драга Обреновић“.
У Ризници Саборне цркве налазе се предмети који потичу од касног 17. до првих деценија 19. века када је стара Саборна црква срушена (1836) да би данашња била сазидана:
„Увод у ову нашу изложбу је Престони крст на коме стоји 1657. као година његовог настанка и обликовања. Кнез Милош Обреновић поклонио је овај и још један грчки крст старој Саборној цркви. После Другог српског устанка Милош обнавља цркве и вероватно су тада ови крстови постали део црквеног инвентара. Сачуване су и бројне књиге, а једна од најдрагоценијих је Грчко јеванђеље које је 1728. штампано у венецијанској штампарији Николаса Сароса“.
Грчко Јеванђеље старе Саборне Цркве, оковано са десет парчади сребра, штампано у Венецији 1728. године
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Саборна црква – симбол националног идентитета
Историчар уметности, проф. др Игор Борозан, који је приликом израде монографије био задужен за архитектуру и сликарство, наглашава да је Саборна црква уобличена средином 19. века које можемо назвати херојским добом младе српске државе:
„Тада српска држава исказује свој полет у складу са јачањем кнежевине, деосманизацијом, модернизацијом, еманципацијом, верским, духовним слободама којима граби и српска црква и држава. Саборна црква је била симбол верских слобода и националног, верског и духовног идентитета српског грађанства. Својим високим звоником манифестовала је духовну и националну слободу. Од почетка је конституисана као верски и национални споменик - храм славе, превасходно богослужбени простор али и национални пантеон“.
Саборан црква је мајка цркава у 19. веку и кроз читав 20. век.
„То је црква кроз коју се преламају, не само црквена уметност и духовност, црквено појање и музика, него и многоструки сложени, верски, династички, национални односи. Она је најјавнији простор у 19. и 20. веку у нашој престоници, самим тим је толико важна за разумевање односа који надилазе саму уметност“, наглашава Борозан.