Тематика која је превладавала у почетку предизборне кампање у Србији одговарала је и власти и добром делу опозиције. Говорило се, са једне стране о успесима власти, пругама, путевима и међународним успесима Србије, док је опозиција говорила о демократском дефициту, аферама, стандарду грађана, инфлацији, ценама, наводи политички аналитичар и главни уредник „Нове српске политичке мисли“ Ђорђе Вукадиновић.
Консензус око француско-немачког плана
Таква поставка ствари одговарала је свим политичким актерима, а „благословили“ су је и утицајни представници невладиног сектора.
„Међутим, како је време одмицало и како се спољнополитичка динамика развијала последњих недеља, постало је очигледно да се Косово и Метохија, као кључне спољнополитичке теме не могу гурнути под тепих. Тако да су у последњим недељама кампање, Косово и Метохија у целини, а француско-немачки план посебно, искочили у први план“, каже Вукадиновић.
Тему Косова и Метохије и прихватања, односно неприхватања француско-немачког плана, према речима нашег саговорника, наметнула је такозвана национална опозиција, али је и власт последњих дана схватила и прихватила да се од ње не може побећи и почела да о томе говори на другачији начин.
На крају, и прозападна опозиција почелаје да се о француско-немачком плану изјашњава све критичкије.
„Тако да би се, укратко, могло рећи да је кампања почела у једном „европском“ и „глобалистичком“, а да завршава у наглашеном патриотском тону са Косовом и Метохијом као централном темом и неприхватањем француско-немачког плана као малтене темељне сагласности око које се де факто слажу и власт, и оба дела опозиције“, истиче наш саговорник.
Било би лепо да таква врста консензуса постоји, не само током кампање, већ да такво стање буде редовно, додаје он.
Грађани и Запад наметнули централну тему кампање
На то да централна тема постане француско-немачки план, према Вукадиновићевом мишљењу, утицале су, како поруке које су Србији стизале са Запада, тако и чињеница да су странке сагледале и усвојиле оно што је бирачима заиста важно.
С једне стране, са приближавањем дана гласања, странке су схватиле да је велика већина бирачког тела патриотски оријентисана, у јачем или блажем смислу, и у апсолутном смислу је против санкција Русији и признања косовске независности. То важи како за гласаче власти, тако и за гласаче свих опозиционих странака, у великој мери укључујући и гласаче такозване проевропске опозиције.
„То је један од главних фактора који сада, како се ближи тренутка гласања, све актере, и из власти и из опозиције мотивише да мало више загуде у патриотске струне“, објашњава Вукадиновић.
Са друге стране, наступи и изјаве представника западних сила, такође су утицале на наметање Косова и Метохије и француско-немачког плана као главних тема кампање, додаје он.
„То је и нормално, тешко је расправљати о уређењу травњака у тренутку када вам кућа гори. А неки су замишљали, мислим на неке из власти и неке из опозиције, да могу да воде кампању причајући само о процентима, инфлацији, километрима пруга и путева, а не о ономе што непосредно прети држави Србији“, наглашава Вукадиновић.
Референдум за и против Вучића
За аналитичара Дејана Вука Станковића, изборна кампања је сведена на референдума за и против Александра Вучића, преко чега се преламају све друге политичке теме – од економије, преко стања институција у друштву до косовског питања.
Према његовом мишљењу, полемике се више оријентишу на личну и моралну страну политичких актера, него што се озбиљно дискутује о правцима друштвеног развоја.
„Ту постоји нека врста, што прећуткивања, што интелектуалне инерције и недовољног промишљања како и шта даље. Видео сам да такозвана проевропска опозиција из тактичких разлога заузима дистанцу према Шолц-Макроновом плану. Та дистанца је реторички увод у могућу коалицију са десницом. И то је, отприлике све. Нема креативних решења, никакве надопуне политичког курса, нити код релевантнијих субјеката имате неко осмишљено и конкретизовано залагање за дисконтинуитет“, објашњава он.
Власт, дакле, нуди континуитет политике коју спроводи и у коју верује, док се опозиција залаже за, како Станковић каже, чудан модел дисконтинуитета, у коме би по угледу на ДОС у коалицију улазио свако са сваким само да Вучић падне са власти.
Француско-немачки, односно Шолц-Макронов план, како га Станковић назива, није према његовом мишљењу заузео централно место у изборној кампањи иако би, како сматра, требало да буде.
„Француско-немачки план је за десну опозицију парола, где они лагодно могу да га одбију, за власт је непријатна спољнополитичка околност са којом објективно тешко могу да изађу на крај, а за тзв. проевропску опозицију то је тачка око које се ћути, осим маргиналних грађанистичких партија које су за признање Косова и утопију чланства Србије у ЕУ. Француско-немачки план је, дакле, тачка око које се не води расправа, као да је све о томе већ испричано или као да ту нема ничег осим пуког да или не, што највише одговара онима који су га предложили, као и самом Куртију“, наводи Станковић.
У погледу француско-немачког плана, српска јавност није изнијансирана, а уз то, он није тема на којој може да се политички профитира јер он не зависи од Србије, додаје наш саговорник.
Инерција постоји и око питања економског развоја, а једина тема око које постоји условна сагласност за Станковића је да не треба копати литијум.
„Ту постоји једини консензус, при чему је код власти изнуђен, а код опозиције је демагошки. А све остало лебди у ваздуху. Суштински, нико се не понаша политички одговорно према изазовима савремености, који су онда и теме кампање“, закључује Станковић.