Златни тањири, сребрни ибрици, сведоци шестовековне историје - међу њима и раскошна чаша цара Душана

Реч је о разноврсном и богато декорисаном посуђу од племенитих метала, сакупљаном током више од 150 година.

„Вредност и драгоценост ових посуда није само у скупоцености метала од које су изграђене, а половина је израђена од сребра са позлатом, нити само у њиховој уметничкој обради, иако многе од њих поседују изузетне уметничке квалитете, већ и у томе што нам пружају важна историјска сведочанства и говоре нам о њиховим наручиоцима, економским приликама, стилским утицајима и навикама везаним за њихову употребу при обедовању, али за припрему хране и одржавање личне хигијене“, каже за Спутњик кустоскиња Ивана Лемкул, која је, уз музејску саветницу Бранку Иванић и вишу кустоскињу Наташу Церовић ауторка ове поставке.

Већи број изложених посуда коришћене су за пиће, међу њима и металне чаше које су вековима биле понос својих власника.

„Посетиоци се обично изненаде када испод посуде прочитају да је у питању чаша, јер су те посуде шире, плиће и од другог материјала него што су чаше које ми данас користимо. И у периоду антике и у средњем, па и током трајања новог века, на овим просторима су биле у употреби металне чаше, међу њима и оне од племенитих метала, које су биле украс трпеза и софри и које су издизане приликом гозби и здравица“, каже Лемкул.

Заједничко испијање и наздрављање пићем универзално је распрострањен обичај.

Сребрна и позлаћена чаша ископана је 1937. године у близини крстионице у рановизантисјком граду Стоби у Северној Македонији, заједно са сребрним новцем цара Уроша и краља Вукашина, из чега се може разумети да је време њеног укопа било око 1371. када су ове области заузели Турци. Познато је још безмало десетак примера веома сличних чаша, од којих су многе нађене у Подунављу и датиране у последњу четвртину 14. столећа.

Лемкул каже да се скоро до 19. века ручавало за ниском софрама, у седећем положају. Тек касније у неким грађанским породицама су уведени високи столови.

Обичаји за трпезом приказивани су и на фрескама те тако на фресци „Чудо Св. Николе“ у Цркви манастиру Морача из 17. века, видимо Сарацене за столом, а обичај обедовања на поду за ниском софром прихватили су и многи хришћански поданици османског султана.

На приказима световних гозби сликају се све врсте меса, послужене у стоним посудама од декорисане керамике. Тешко се разазнаје да ли су неке начињене од метала, а делује да је током 15. века нарочито популарна била живина, хваљена у кулинарским приручницима, као печено пиле на композицији „Парабола о царској свадби“ у Манасији, насликано са повезаним ногама да би се боље испекло.

Делом стоног посуђа сматран је, напомиње Лемкул, и прибор за прање руку, па је на малом броју сачуваних предмета коришћених у ту сврху, видљива пажња посвећeна њиховом украшавању.

На изложби је представљено и посуђе које је било у широј употреби у домаћинству, као што су посуде за купање (хамам тасе) које се по специфичном облику препознају и на ликовним представама из различитих периода и култура, попут рељефа, на којем је приказано крштење Христово, изнад јужног портала Храма Христа Пантократора манастира Дечани, на којој Јован Крститељ држи посуду за купање чији се облик није мењао од антике до данас.

На изложеним предметима у Народном музеју видљиво је присуство утицаја из различитих културних средина, како на посудама насталим у време и на територији српске средњовековне државе, тако и на подручјима која је у Отоманском царству насељавао српски народ.

Поред оштећеног ибрика који наликује оном насликаном на икони Светог Ђорђа из 18. века, изложена је и посуда са поклопцем која се употребљавала као стона здела за намирнице којима се завршавао оброк - ратлук, бомбоне, ушећерено воће или алву. Слична посуда је приказана на минијатури спева „Хамза“ из средине 16. века у рукопису који се чува у Националној библиотеци у Санкт Петербургу.

На посуђу се сусрећу једноставне византијске форме, биљна и животињска орнаментика карактеристична за западну уметност готике, као и руми, хатај и саз мотиви присутни на делима османске уметности.

Пси као део омиљених ловачких призора су чест украс на чашама, а у касној средњовековној уметности - лов на јелене, често представљен као алегорија искушења људског живота.

Један од омиљених мотива је и зец који се јавља на стоним посудама западноевропске готике, али је украшавао и чаше из турског доба на Балкану.

Највећи део изложених посуда откривен је случајно, током пољопривредних и грађевинских радова. Један део је дошао у Народни музеј као поклон или откуп, а само једна посуда – чаша са локалитета Стоби пронађена је приликом археолошких истраживања.