За брачни пар Зеленски ситуација је свакако драматична. Међутим, што се партнера са Запада тиче, ту ствари функционишу по оној сентенци из „Црног грује”: „Идемо у рат да се бијете, неки ћете да погинете, а неки ћемо и да се вратимо!”
Колико ће партнери са Запада жалити оне који су ишли да се бију, па су погинули? Они су за њих ионако представљали само средство за остваривање сопствених геополитичких циљева, потрошну робу у великој игри која им је била нужна зарад продужавања глобалне доминације.
Партнери са Запада водили су своје битке против Русије, а потребно је додати и против Кине, ослањајући се на украјинску пешадију. Ослањајући се на украјинске жртве, којих је већ сада толико да их је тешко и пребројати. За шта су ти људи пали? Украјина остаје без пешадије. Чак и да има воље међу партнерима са Запада да се у украјински систем упумпавају нове милијарде свеже одштампаних долара и евра, отворено је за коју сврху би се ти силни новци трошили!? А воља код партнера са Запада постепено копни, више нема оног прошлогодишњег ентузијазма уз ритуално заклињање како се Украјина мора одбранити „по сваку цену.”
Ни за највеће оптимисте више није извесно да се у Украјини може победити, а истовремено издаци за финансирање Украјине постају све већи, цена је превисока. Због тога се и на том Западу све чешће може чути како се са Русијом једноставно мора преговарати. Ако се нешто мора, онда се у те преговоре улази из дефанзивне позиције. Отуда и вапај Олене Зеленски. Вапај који напросто нико неће чути. Уосталом, као и бројним другим искоришћеним лидерима и режимима и њој и њеном супругу неко од бирократа средњег ранга у одређеном тренутку саопштиће како су морали знати у шта се упуштају! Као што су то својевремено саопштили Михаилу Сакашвилију.
Украјина, или тачније оно што је од ње остало полако „испада из игре”. Ионако је ово од самог почетка била исувише коплексна игра за државу са таквим потенцијалима војне, економске и политичке моћи, било да се сагледавају апсолутни или релативни индикатори. Тимоти Гартон Еш као да припрема политичку јавност за тако нешто током презентовања резултата истраживања које је спровео Универзитет у Оксфорду на тему промена у савременим међународним односима: „Више од половине испитаника у Кини, Саудијској Арабији и Турској рекло је да су САД у рату с Русијом. Недвосмислена већина у тим земљама – као и у Индији и Индонезији – верује да ће Русија добити рат против Украјине у наредних пет година. Више од половине испитаника у Кини, Саудијској Арабији и Русији рекло је да ће се ЕУ вероватно распасти у наредних 20 година. Тако је мислило и 45% анкетираних у Турској (званичном кандидату за чланство у Унији која се наводно распада) и – што је прилично шокантно – трећина Европљана који су учествовали у истраживању. Занимљиво је да постоји корелација између уверења да ће се ЕУ вероватно распасти и уверења да ће Русија вероватно победити у рату са Украјином.”
Мада је Еш у свом закључку предложио нека другачија решења повезана са даљим наступом партнера са Запада у Украјини, подтекст целе ове приче (који ће анализирати неки други коментатори) више је него очигледан: партнери са Запада не треба да везују своју судбину за судбину Украјине. У том контексту, одговорност за све неуспехе биће најпре пребацивана на Владимира Зеленског, а уколико ни тај маневар не буде довољан, онда ће се одговорност пребацивати на целокупан „кијевски апарат”. Уз, опет већ виђена објашњења у сличним историјским догађајима, да су партнери са Запада помогли колико год се од њих тражило, али је „одлучивао Зеленски”, у Кијеву су „решили да капитулирају” пошто више нису имали снаге за борбу, украјински политичари пристали су на неповољно решење и одрекли се „сопствених територија”. Њихова ствар, њихов пораз.
У стилу Еша закључује и координатор за стратешке комуникације Беле куће Џон Кирби: „Америчка војска ће врло вероватно морати да се укључи ако Путин однесе стратешку победу у Украјини“.
Можда се из угла стратешких комуникација чини како је стратешка победа Русије толика опасност да је оправдано отпочети против Москве директну оружану конфронтацију и тако практично започети Трећи светски рат, али тешко је очекивати да ће такав став делити и убедљива већина америчких грађана, бизнисмена, политичара... Зашто би САД започињале Трећи светски рат због Украјине? Колики су потенцијални добици, а колики су ризици од тога?
Подтекст ове поруке јесте да се у све будуће калкулације мора убацити и могућност руске стратешке победе у Украјини, па са тим у вези и разрађивати алтернативни сценарији. Када се разрађују алтернативни сценарији услед неповољног развоја текуће ситуације онда се по правилу даје предност опцијама којима се смањују ризици, о потенцијалним добицима се и не размишља. Како се најбрже могу смањити ризици? Па вероватно пребацивањем одговорности на Зеленског и евентуално Кијев у целини. У супротном, ако Американци то не желе, онда је алтернатива Трећи светски рат. Па нека изаберу?
Украјинска криза, сада се може са великом извесношћу тврдити - улази у нову фазу. Наравно, још увек је много нејасноћа и отворених ставки повезаних са крајњим исходом, али више се, по свој прилици, не поставља питање промене граница. Колико већ у првој половини 2024. године партнери са Запада пристали би да се то верификује као де факто стање, уз неки пратећи споразум о примирју. Могуће је и да би пристали на де јуре верификацију за статус Крима.
Са друге стране, они би добили крај оружаног сукоба и време да се реше Зеленског, реорганизују ресурсе и креирају нови наратив којим би се негирала стратешка победа Русије. Међутим, није јасно због чега би Владимир Путин на тако нешто пристајао када у марту 2024. године добије нови шестогодишњи мандат? Он се не кандидује поново да би од САД и ЕУ добио некакво де факто признање о промени граница Украјине, већ да би обликовао нови светски поредак и са тим у вези потврдио нову безбедносну архитектуру у западном делу Евроазије. За брачни пар Зеленски, нема добрих исхода. За Кијев нема добрих исхода. Упозорења која шаљу неће им помоћи. Неки су изгинули, неки ће тек да изгину, али неки ће и да се врате. У тој великој игри свако је имао своју улогу. Украјини је припала улога губитника.
У најновијем издању емисије „Мој поглед на Русију“ сазнајте зашто је амерички медиј руског председника прогласио победником: