Начелно, изборни систем у САД најпре би се могао описати као посредничка демократија. Неспорно, бирачи гласају за једног од, уобичајило се – два кандидата. Републиканца или демократу.
Међутим, у крајњој инстанци о избору председника не одлучују бирачи него електори који се заправо и бирају на председничким изборима. Свака федерална држава, пропорционално величини и насељености бира одређени број електора. У већини тих федералних јединица електорат традиционално подржава или републиканце или демократе. За последњих двадесет година у чак њих 35 није се мењало опредељење електората, свеједно ко су кандидати за председника.
Зна се ко где гласа
На Аљасци, у Ајдаху или Канзасу републикански кандидати побеђују још од времена Никсона. На Хавајима, у Делаверу и Њујорку кандидати демократа побеђују још од времена Клинтона.
Америчког председника, фактички, бирају електори из преосталих 15 држава које теоретичари називају swing states. Као и пред председничке изборе 2016. године и данас се претпоставља да су међу тим „колебљивим државама“ најважније Флорида (доноси 30 електора), Пенсилванија (19), Охајо (17), Северна Каролина (16), Вирџинија (13)...
Међу „колебљивим државама“ је и Колорадо који доноси 10 електора. Баш у Колораду је првостепеном пресудом забрањено кандидовање Трампа. Ако му се онемогући кандидовање у неколико „колебљивих држава“ Трамп неће никако моћи да надокнади тај мањак у броју електору који ће онда аутоматски отићи његовом противкандидату из редова демократа.
У таквим околностима поставља се и питање колико је у интересу Републиканске странке да кандидује Трампа? Трчати унапред изгубљене битке често јесте морално, али у овој конкретној ствари и политички глупо. Јер, тако се предаје у руке још један четворогодишњи мандат Џозефу Бајдену и пре него што је предизборна кампања започела.
Занимљив феномен представља и чињеница да је ово тек један у низу примера са америчког континента како се судови директно мешају у изборни процес елиминацијом једног кандидата. Претходних година то се већ усталило као пракса.
Бразилски модел
Најрадикалније је примењивано у Бразилу, где је Лула да Силва ухапшен под сумњивим околностима и експресно осуђен како би се рашчистио пут Жаиру Болсонару да победи на председничким изборима 2018. године. Батина има два краја, Лула да Силва је ослобођен након три године проведене у затвору, затим се кандидовао и победио на наредним изборима и сада је судским путем Жаиру Болсонару забрањено кандидовање на било каквим изборима у наредних осам година због „поткопавања демократије лажним тврдњама“.
Врховни суд Боливије је забранио бившем председнику државе Еву Моралесу да се кандидује на изборима за Сенат због тога што не живи у тој земљи, те би сам чин његовог кандидовања, према датом образложењу представљао „удар на демократију“. Пре тога Моралесу је новоуспостављена парламентарна већина законски забранила да се кандидује на председничким изборима, а након демонстрација морао је да побегне у Аргентину спашавајући главу на раменима. Зато више не живи у Боливији па не може да буде кандидат на било којим изборима.
Нешто слично, мада доста „елегантније“ забележено је и у Еквадору, где је бивши председник Рафаел Кореа осуђен на казну затвора због кривичног дела пасивног подмићивања, што му суштински онемогућава да се поново кандидује, али и у Венецуели где је Врховни суд у једном тренутку суспендовао надлежност Националне скупштине и преузео део њених овлашћења. Случај из Еквадора подсећа на судбину Николе Груеског који је морао да побегне из Скопља јер је осуђен најпре на седам, а затим и на додатних девет година затвора за кривична дела која се повезују са корупцијом.
Парадоксално, али данас када би се вратио у свој родни град Груески уопште не би рђаво прошао на изборима. Као уосталом ни Кореа у Еквадору. За Моралеса се са великом поузданошћу може тврдити да би на изборима победио.
Све за „демократију“
Судске пресуде постале су средство у политичкој борби, судови се злоупотребљавају за елиминисање политичке конкуренције. Оно што су осмислили у Бразилу како би избацили из трке Лулу да Силву, сада се користи као образац у САД. Све под образложењима борбе за демократију, борбе против корупције, осигуравања законитости и поштовања људских права. Отуда и констатација како актуелна дешавања у САД могу имати далеко шире импликације. Није то само битка за или против кандидатуре Доналда Трампа. Него и покушај легитимизације концепта судократије који се већ неко време успешно развија.
Судови су, тобоже – независни, нису „упрљани политиком“, они су ту да штите ред и закон. Са таквом позицијом власни су и да „дисциплинују политичаре“, што је прича која се релативно лако пласира широкој публици. Политичари ионако нису претерано популарни.
Ипак, ту постоји само један „мали проблем“: у највећем броју држава, било директно или индиректно, и избор самих судија зависи од воље или гласања политичара. Концепт судократије је потпуно политичка ствар. То има мало везе са борбом за демократију, борбом против корпупције, осигуравањем законитости или поштовањем људских права. Чак и када су образложења пресуда утемељена на чињеницама, процеси се подстичу и воде не због „истеривања правде“, већ због политичких мотива. Остаје само да се види докле ће ово са судократијом ићи далеко.
Ако се тај концепт покаже успешним у САД, није немогуће да са његовом применом почну и поједине европске земље.
Погледајте и: