Није ни трепнуо већ право у виноград: Чува аутентични драгуљ Србије који осваја свет

После седам година напорног рада на Пољопривредном факултету у Земуну др Радован Ђорђевић је напустио академску каријеру, без да је трепнуо - и отишао у виноград. А тамо је направио чудо.

"Заправо сам то одувек желео, школовање је било само тренутно одсуство из мог села. То ми је била жеља од кад сам био дете, нисам имао дилему. Након завршених основних студија већ сам почео интензивно да се бавим производњом вина, а 2011. сам и основао винарију и посветио се само томе".

Када је почео, обрађивао је нешто мање од хектар старог винограда у свом селу Старци код Александровца. Кренуо је у подизање нових засада. Сада има пет хектара винограда у којима је 95 одсто површине под аутохтоним сортама, прокупцем и тамјаником.

Колеге за њега кажу да би, да може, грожђе газио ногама, толико је велики заступник очувања традиције, а овај винар објашњава да се само труди да помогне вину, усмери га да иде правим путем. Гажење грожђа је давна прошлост, користи најмодернију технологију.

"Опрема је јако савремена, али заправо заступам принцип минималних интервенција. Квалитетну опрему сам набавио да би смо што више сачували грожђе, односно будуће вино у недирнутом облику. Она заправо опонаша рад руку, нема деструктивни утицај на грожђе, односно будуће вино. На тај начин се сачува изворност", објашњава.

Али није све у технологији, важан је и састав земљишта, број сунчаних дана, падавине, сорте винове лозе, од свих ових фактора зависи какво ће бити вино.

"То су фактори који чине тероар, а мој циљ је да некако очувам, истакнем карактер поднебља одакле грожђе долази, да то пренесем у вино, да људи то могу да осете кад га пију".

Његов прокупац је избио на листу најбољих вина у рекордном року, а очување аутохтоне сорте почели су да прате и други. Прокупац постаје све популарнији, његов је 2011. био тек осма етикета тог вина у Србији, и осталих седам је било из Жупе, данас их има скоро 60, из целе Србије.

"Показало се да је сорта са озбиљним потенцијалом, вина могу да се такмиче, да стану на црту било ком црвеном вину, из било којег дела света. После Другог светског рата, одузимањем земљишта и изградњим винарија за масовну производњу прокупац је деградиран, посебно тврдњом да је од њега једино могуће направити ружицу, сада се враћа на велика врата", каже Ђорђевић.

Пре пет година једној од највећих и најстаријих српских светиња, са једнако старом традицијом производње вина враћено је земљиште у Жупи конфисковано после Другог светског рата. Манастир Студеница одлучио је да га врати првобитној намени која је трајала вековима, да посади виноград. Није било двојбе кога ће позвати у помоћ.

"Ја сам се ту нашао као човек који је већ познавао људе из Студенице. Заједно смо већ стварали вино у манастиру Буково, то је тим који је из тимочке прешао у жичку епархију. Звали су и питали да ли ту може виноград и који сортимент би био погодан, наравно, одмах сам препоручио да то буду тамјаника и прокупац. Засађено је седам хектара винограда. Половина је тамјаника, половина прокупац. Сада већ имамо вина која су на тржишту"; каже главни технолог Студенице.

Он додаје да је то за њега велики изазов, виноград је засађен 2018. године са идејом да се пар година касније крене са изградњом манастирске винарије, у самом винограду. Она се управо реализује, очекују да ће ове године винарија бити завршена, а сада се вино производи у изнајмљеним просторијама.

"Виноград је засађен 2018., нулту бербу имали смо 2020. одмах смо успели да добијемо вино које на Сајму 2023. није привукло само велику пажњу посетилаца, већ и стручни оцењивачки жири. Вино је проглашено за најбоље црвено од аутохтоне сорте на Балкану. Награда у право време и ветар у леђа за нас".

Ђорђевић додаје да и даље мора да се ради на подизању нових засада са аутохтоним сортама, јер је 60 одсто површина у Жупи и даље под наметнутим италијанским ризлингом. То су, захваљујуи залагању овог стручњака увидели и други винари у крају.

"Од онога што је у последњих пет година засађено у Жупи, сигурно 85 до 90 одсто отпада на прокупац и тамјанику, људи се све више враћају аутохтоним сортама. С једне стране, то је јако популарно и лако је пласирати и продати вино од тамјанике и прокупца, а са друге, полако схватају да је то што је наше јако вредно и да не постоји у било којем другом делу света, само овде".

Тамјаника је, према речима нашег саговорника, у последње две године најпродаваније бело вино у Србији. Повећавају се и површине под тамјаником која у подруму нема специјалне захтеве, а овде се гајила вековима. За тамјанику нашег саговорника, из винарије "Чокот", ипак кажу да је другачија од осталих у крају.

"Ствар је у позицији винограда, моји су на највишој коти у Жупи, на 530 до 550 метара, а од прошле године ту је и нови виноград на чак 620 метара надморске висине. То вину даје свежину и висок садржај киселина. Иде ми на руку и ово глобално отопљавање", каже уз осмех енолог др Радован Ђорђевић.