Ништа без човека са руком: Вештачка интелигенција испројектује град, али не и његову душу

Употребом вештачке интелигенције виспрени архитекта може, према речима Малдинија, за два дана да испројектује цео Београд на води, али никада не може да покаже идејност архитекте:

Архитектура мора, наглашава саговорник Спутњика, да се врати хуманости и архитекта ће то урадити само ако успе из себе да изнедри најквалитетније архитектонске елементе и рачунари буду у служби његове идеје, а никако да овладају архитектом.

Са жељом да подсети на значај цртања руком, да покаже како су архитекте некада били велики цртачи и ликовни уметници, мислиоци, познаваоци историје, ерудите, те да је српска архитектура била врхунска и да врати веру у идејност српских аутора, Малдини је заједно са Софијом Ланцош Малдини приредио у Галерији науке и технике САНУ изложбу „Архитекта као цртач и сликар“.

„Протеклих двадесетак година готово да нема архитектонског пројекта који је изведен, а да ту није био рачунар. Данас смо у ситуацији да је поред вештачке интелигенције потпуно неважно ко и како пројектује. Врло брзо ћемо доћи у ситуацију да архитекта више неће бити потребан. Само кажемо шта желимо и вештачка интелигенција ће то урадити брже, ефикансије и квалитетније од архитекте. Поставља се питање да ли ће професија архитекте опстати у будућности. Насупрот томе на овој изложби представљамо српске и стране архитекте који су своје каријере засновали на личном познавању историје и теорије архитектуре, великој вештини цртања, сликања и вајања“.

Слободан и Софија Малдини су одлучили да представе пре свега до сада невиђене архитектонске скице, цртеже, слике и да скрену пажњу јавности да постоји неоткривено, а велико архитектонско благо.

Изложба хронолошки почиње са акварелом Андре Стевановића, професора Велике школе и утемељивача архитектонске струке у Србији који је радио 1870. године.

Малдини нас даље води до серије акварела на којима је Константин Јовановић представио џамије у Београду као сведочанство историје главног града па до цртежа Бранка Таназевића и акварела на којој је Никола Краснов приказао Малту.

„Нашег великана модернизма у архитектури Милана Злоковића представили смо са три рада која до сада нису излагана и објављивана - његово конкурсно решење за Међународну изложбу у Паризу, за Радничко насеље бродоградилишта у Ријеци и за малу железничку станицу у Умци, а Драгишу Брешована са великим конкурсним радом за изложбу у Паризу. Имамо и незаобилазног Александра Дерока, почев од његових цртежа брвнара па до целе једне ветрине у којој показујемо његове цртеже из позних година“.

Следе дела Момира Коруновића, Миладина Прљевића, Бранислава Којића, Бранислава Крстића и долазимо до послератног периода и Николе Добровића са скицом зграде Државног секретаријата народне одбране (Генералштаб), Миладина Прљевића и Ратомира Богојевића са Музејом народне револуције у Новом Саду и Богдана Богдановића са цртежима који се први пут представљају јавности - за Спомен парк у Сремској Митровици, Меморијални центар палима у Другом светском рату и за Спомен парк у Прилепу.

У генерацији која је стасала шездесетих и седамдесетих година незаобилазни је Михајло Митровић познат као врстан цртач.

„Доста је путовао по свету и увек је носио бележницу и како ми је сам говорио, дешавало му се да се вози таксијем и уместо да фотографише, он је правио кроки онога што види“, каже Малдини.

Фасцинантан је опус Бранислава Јовина на изложби:

„Током седемдасетих година Јовин је са тимом пројектовао београдски метро до те мере да су израђивали детаље композиција, све станице. Све је то бачено у воду када је идеја метроа замењена трамвајима. На изложби представљамо његово ремек дело 'Град Сомбор виђен очима птице', дужине 2,70 метара и висине 1,80 метара, тежине око 100 килограма. То је урађено тако минуциозно да свако ко живи у Сомбору може да види своју кућу и дрво које је деведесетих година расло у његовом дворишту“.

Дејан Ећимовић, Мустафа Мусић, Бранислав Митровић, Никола Несторовић, Драгутин Инкиостри Медењак, Крешимир Рогина и други употпуњују поставку.

Један од најважнијих артефаката је цртеж Ле Корбизјеа, моји је начио као млади студент архитектуре путујући Балканом:

„Ле Корбизје је посетио Зајечар, Неготин, Бор и цртао српске фолклорне мотиве и рукотворине. Нацртао је оловком српски ћуп - јединствено дело будући да га је нацртао млади уметник за кога није могло да се претпостави да ће постати највећи светски протагониста модернизма у архитектури“.

Малдини је изложио и део своје колекције коју је сакупљао од 1977. године – цртеже Џејмса Акермана, Роберта Вентурија, Тадоа Анда, Алдо Росија, Френка Герија, Марија Боте:

„Први пут када сам срео Роберта Вентурија зажалио сам што нисам узео аутограм. Неколико година касније добио сам његову чувену паткицу. Алдо Роси је био у Београду 1985. и поклонио ми је кроки. Акерман, мој професор на специјалистичким студијама у Вићенци, ми је нацртао на улазници театра Олимпика. Сви ти цртежи су до мене доспели као поклон и све ово показује да је архитектура још увек жива“.

Малдини, који је изложио своја два цртежа из 1979. и 1980. и књигу са око 400 цртежа насталих током короне, каже да је целог живота цртао и сликао руком, али је и сам крајем деведесетих почео да користи рачунар у креирању 3Д модела:

„Ове године сам покушао да видим како вештачка интелигенција може да реализује нека моја дела и био сам фасциниран, пре свега зато што сам схватио да она неће нарушити моју идеју. Све зависи од мене. Основа је и даље цртеж. Морам да нацртам до најситнијег детаља и морам да опишем своју идеју да би онда преузела вештачка интелигенција даље. Није све изгубљено, није машина овладала човеком“.

Малдини жели да изложбу у Галерији науке и технике САНУ посете пре свега млади уметници да виде значај цртања слободном руком:

„Током 2000-тих на Архитектонском факултету нису постојали предмети нацртна геометрија и перспектива. На пријемном испиту немамо цртање. Многе стране школе на западу су заборавиле значај цртежа, па често студенти из Француске и Немачке иду у Москву и Санкт Петербург да усаврше своје вештине јер руска школа и даље негује цртеж руком“.

Малдини наглашава да се архитектура не ради због новца и профита, већ због човека:

„Човек је суштина целе архитектуре, као када кројач направи саливен капут који ће носити да би се угодно осећа у њему. Е, то је град. Наши градови су као ципеле које купимо преко интернета па су два броја мање, жуљају нас и на крају их бацимо и идемо даље. Ова изложба треба да поврати веру у архитектуру и могућности архитектуре, да покаже како смо некада могли и како морамо у будућности да радимо“.