На изложби „Орао, лав и крин – Хералдика средњовековних српских земаља” у Историјском музеју Србије представљено је 20 грбова најзначајнијих владарских и великашких породица из Србије, Босне, Хума и Зете, које су владале од 9. до 15. века, почевши од најстаријег српског владарског рода, Властимировића, па закључно са родом Бранковића.
Печат кнеза Строимира из друге половине 9. века
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Аутори изложбе Музеја Републике Српске, Јанко Врачар и Дејан Дошлић подсећају да су се први грбови појавили у средњовековној Европи и да су витешки турнири били добар медијум за преношење симболике која се проширила и на наше земље:
„Обично се узима да се хералдика у нашим земљама развијала у време краља Стефана Душана и бана Стефана Другог Котроманића. На новцу из тог периода налазимо приказе шљема са челенком, а затим се појављују и грбови на новцу, печатима. Симболику грбова проналазимо и раније па тако имамо печат кнеза Строимира из друге половине 9. века или архонта Петра из Зете, а затим и у средњовековној Босни и Рашки налазимо представе двоглавог орла и других елемената које можемо назвати протохералдичким елементима. Крајем 13. и почетком 14. века витешка култура и хералдика продиру у наше земеље, а друга половина 14. века и 15. век обилују хералдичким представама код наших великашких и владарских породица“.
Поставка у Историјском музеју Србије обухвата грбове Немањића, Властимировића - најстарије српске владарске породице, Војисављевића који су владали приморским српским земљама у 11. веку, Котроманића - краљевског рода из тадашње срдњовековне Босне, Мрњавчевића, који су носили титулу краљева за време владавине цара Уроша, Лазаревића и Бранковића –деспотских породица које су владале Србијом у 15. веку, као и великашких породица – Драгаши, Војиновићи, затим Косаче (херцег Стефан Косача), Павловићи, Николићи, Шантићи, Балшићи и Црнојевићи, који су последњи носиоци српске државне мисли на нашим просторима и који симбол двоглавог орла користе на својим печатима.
Гостујућа изложба Музеја Републике Српске у Историјском музеју Србије "Орао, лав и крин – Хералдика средњовековних српских земаља"
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Након пада Зете под турску власт последњи Црнојевић - Станиша Црнојевић, који је прешао у ислам и постао Скендер бег Црнојевић, у својим документима као санџак - бег Црне Горе користи двоглавог орла.
Наследство које се предаје потомцима
Дошлић за Спутњик каже да су грбови симбол статусне моћи:
„Модерна реч грб у нашем језику дошла је из руског језика, од речи 'герб', а у руски језик и друге словенске језике из немачке средине од речи 'ербе' у значењу наследство, баштина, дедовина или очевина. Грб је значи нешто што се наслеђује, негује и предаје следећим генерацијам. Слика на грбу представља континуитет и самим тим извесно породично памћење. Због тога су били битни у средњем веку, али исто тако су и данас“.
Врачар наводи да Османлије нису волеле ни толерисале слику, као ни други исламски народи, али захваљујући илирској хералдици, која се појавила у Дубровнику крајем 16. века, као и памћењу народа, грбови српских породица су опстали током османске владавине:
„Хералдика је преживела на тим просторима захваљујући Србину католичке вере који је био адмирал шпанске флоте, дон Педру Охмучевићу, који је за себе тврдио да је директни потомак чувеног српског епског јунака Реље Крилатице. Он је први издао грбовник, а уследио је низ других током 16. и 17. века. Они су рађени наменски јер су у то време света столица у Риму и каталочке силе Аустрија и Млетачка Република планирале да покрену поход против Турака и за то им је била неопходна помоћ Срба као најбројнијег хришћанског народа на Балкану. Издавали су грбовнике са циљем да Србе подсете на њихову прошлост видећи у њима потенцијалне савезнике против Османлија. Захваљујући илирској хералдици, поговотово делу Христофора Жефаровића 'Стематографија', хералдика је преживела османски период и појавила се у пуном цвату у 19. веку када избија Први српски устанак. Устаничке вође за симболе на својим заставама бирају управо грбове из књиге 'Стематографија'. Српске државе су пропале али њихова идеја је преживела, идеја српске државности, захваљујући хералдици и Српској православној цркви“.
Грбови српских породица су опстали током османске владавине
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Орао, лав и крин
Грбови у средњовековним српским земљама развијали су се под византијским и западним утицајима, што је видљиво и на основу мотива на њима, а који су позајмљени из византијске протохералдичке традиције (двоглави орао, крст са оцилима) или из западне хералдичке традиције (штит, велики шљем, челенка, крин).
Приказивани су на печатима, пошто је сваки владар на печату имао свој симбол, затим на новцу који је био једна врста документа, као и на одећи, па тако на читавој одежди деспота Стефана Лазаревића у манастиру Манасија видимо двоглаве орлове.
Три најчешћа симбола у српској хералдици су двоглави орао, лав и крин, па отуд и наслов изложбе:
„Симбол двоглавог орла је дошао из Византије. Преузели су га Немањићи и он се јавља и пре званичне појаве хералдике, да би потом ушао у хералдику и био и код Лазаревића. Као пандан орлу имамо лава - две владарске животиње, копнену и небеску. Лав се јавља више у западнијим областима, мада су и Бранковићи, рецимо, имали лава. Трећи симбол - крин је најпознатији код Котроманића, тачније краља Стефана Твртка Котроманића који је извршио реформу свог грба када је убацио шест златних љиљана или кринова у свој штит након што је крунисан за краља Срба Босне и Поморја и западних страна. Симбол љиљана као Богородичиног цвета највише налазимо крајем 14. и почетком 15. века. На пример, представа шљема кнеза Лазара у припрати Хиландара такође садржи љиљан, као и печат Стефана Лазаревића и његовог наследника Ђурђа Бранковића. Светогорски манастири такође садрже симбол љиљана“.
Најлакши за реконструкцију, према речима аутора, био је грб Хрватинића, јер се налази и у цртаној форми, док је теже било израдити грбове који се налазе само у илирским грбовницима, насталим много касније него што су живели њихови власници.