Милојевић је био велики играч, четворка старог кова, мајстор под обручима. Нема много таквих у данашњој кошарци.
Био је и велики човек, познат по фер-плеју, по господском понашању.
Био је велики, а устаће упамћен као скулптор који је извајао највећег кога смо имали - Николу Јокића. Када се за 20, 40 или 50 година буде споменуло име Дејана Милојевића, остаће упамћен по својој доброти, кошаркашком знању, али највише по томе што је, на неки начин, измислио Јокића.
Србија јесте имала велике играче, али никада играча као што је Јокић, двоструки МВП НБА лиге и актуелни шампион НБА лиге. Да није било Милоја, не би било ни Јокића.
Млађани буцкасти Никола стигао је код Милоја а да није могао да уради један склек. Данас је страх и трепер за све кошаркаше света.
Он је Милојевићева заоставштина. Неко ко ће у годинама које следе константно подсећати на умеће и знање Дејана Милојевића.
Када будемо видели хорог, закорак, мајсторски потез испод коша који изведе Никола Јокић, сетићемо се Милоја.
И видети Милоја у сваком таквом кошу и потезу.
Судијски звиждук који нико није хтео да чује
Милојевићева каријера имала је некакав логичан след, поготово тренерска.
Као играча памтићемо га највише по играма у Партизану и Валенсији, односно у дресу репрезентацији када је 2001. покорио читаву Европу.
Као тренера памтићемо га по девет година проведених у Меги, односно по успеху и одласку у НБА лигу, тачније у Голден Стејт.
Нема играча који није хвалио Милојевића и истицао његов страшан осећај за индивидуални рад.
Са Вориорсима је освојио НБА лигу, почео добрано да се позиционира и стиче име у најјачој лиги света. Многи су га видели и као будућег селектора репрезентације Србије. Готово је извесно да би се то, не тако дуго у будућности, и догодило.
А, онда је судија само свирао крај.
Пре истека четврте четвртине.