Иран је први признао независност Пакистана која је проглашена 14. августа 1947. године. У светлу дуготрајне војно-политичке конфронтације Индије и Пакистана, пријатељски односи Исламабада са Техераном од самог почетка имали су важан стратешки значај. Сарађивале су и оружане снаге две земље, а повод више је био што су у време Хладног рата обе државе припадале западном табору. То је трајало све док Исламска револуције 1979. године у Ирану није радикално променила спољнополитички правац те земље.
Иран је доследно подржавао Пакистан током кризног периода те земље, посебно током индијско-пакистанског рата 1965. године. Иранска Влада тада је окарактерисала акције индијске стране као „агресију“. Иран је снабдевао Пакистан авионским и другим врстама горива, а такође је користио друге могућности за националну подршку суседној држави.
Иранска револуција
Исламска револуција у Ирану унела је радикалне промене у унутрашњу и спољну политику земље, које су имале дубок утицај на односе Пакистана и Ирана.
На смену стратешком савезу са САД дошло је непријатељство између две земље. Истовремено, Пакистан је остао у западном табору задржавајући став који се заснива на тесној сарадњи Исламабада и Вашингтона у подршци авганистанском покрету отпора против совјетских оружаних снага.
Стратешко мимоилажење између Пакистана и Ирана у периоду након 1979. године, у комбинацији са верским фактором (Пакистан је подржавао авганистанску сунитску опозицију, а Иран шиитску), довело је до напетости у пакистанско-иранским односима која је, ипак, осамдесетих година била ограничена. Међутим, након повлачења совјетских трупа 1989. и посебно након пада режима Мухамеда Наџибулаха 1992. године, те тензије су значајно порасле, пре свега због појачаних верских неслагања и неслагања у политици двеју држава у вези Авганистана – Иран је подржао Северну алијансу, а Пакистан је чврсто подржавао Талинане.
Амерички фактор
Упркос различитим ставовима, након 2001. године односи две земље били су релативно стабилни. Кључни фактор у њиховом односу био је – амерички. САД су се поново окренуле свом јужноазијском савезнику када се појавила потреба да се, у светлу борбе против тероризма, амерички контингент уведе у Авганистан, који граничи са Пакистаном. Чак и упркос активирању Вашингтона у региону, исламске републике су успеле да изграде прагматичну међусобну сарадњу, иако не без потешкоћа.
Доласком на власт председника Махмуда Ахмадинеџада у Ирану 2005. године, све активније су се чули позиви на повлачење америчког контингента из Авганистана. Дипломатска ситуација се променила, али односи са Ираном су остали неутрални. Након повлачења америчких трупа из Авганистана и повратка Талибана на власт 2020., Пакистан је појачао сарадњу са Ираном како би допринео миру и стабилности у Авганистану.
Сарадња две земље у различитим сферама
Од самог почетка кризе око иранског нуклеарног програма, Исламабад је јавно бранио право Техерана на нуклеарну технологију и коришћење нуклеарне енергије у мирољубиве сврхе. Комисије за нуклеарну енергију две земље склопиле су 1987. године званични споразум о сарадњи у нуклеарној области.
Иран и Пакистан започели су сарадњу у енергетском сектору 1991. године. Такође, од 1990-их економска сарадња Пакистана и Ирана је порасла, а до 2005. Пакистан се активно залагао за иранске инвестиције у билатералну трговину између земаља и у енергетски сектор.
Пакистан је од 2005. године неколико пута тражио од Техерана да испоручи енергенте како би задовољио растуће енергетске потребе земље. У августу 2008. године Иран је пристао да финансира велики енергетски пројекат који би омогућио Пакистану да уведе 1.000 мегавата електричне енергије како би спречио несташицу струје у земљи.
Покушај Ирана да изгради гасовод за транспорт енергената из јужног дела земље у Пакистан и Индију пропао је због притиска САД на Исламабад. Министри енергетике Ирана и Пакистана су 2023. године потписали споразум о размени електричне енергије.
Пакистанско-иранска сарадња у области транспорта значајно је проширена од августа 2009. године када су две земље отвориле међународну транспортну железничку линију од Исламабада до Истанбула преко Техерана. Првог септембра 2006. године ступио је на снагу трговински споразум између две земље. Стратешки план трговинске сарадње потписан је 2023. године за период до 2028.
Такође, Пакистан је 2022. године био пето највеће извозно тржиште Ирана.
Радикалне сепаратистичке организације – камен спотицања
Две земље деле границу од преко 900 километара. У пограничним областима Ирана и Пакистана делују радикалне организације белуџистанских сепаратиста, од којих су неке уско повезане са међународним терористичким структурама.
Оружане белуџистанске групе повремено су организовале терористичке нападе у Ирану и Пакистану. Док је војска Пакистана успела да се избори са њиховим милитантним сепаратизмом, у Ирану ситуација наставља да се погоршава.
Група „Џејш ел Адл“ („Армија правде“) формирана је 2012. године у Ирану и била је „наследник“ друге радикалне белуџистанске организације. Организовала је бројне терористичке нападе у Ирану након чега је у тој земљи, САД, на Новом Зеланду и у Јапану проглашена за терористичку.
Иранске власти сматрају да САД и Израел користе радикалне групе, које делују на југоистоку земље, за дестабилизацију ситуације у исламској републици.
Размена серије напада
Корпус чувара исламске револуције Ирана 16. јануара увече саопштио је да је извео напад балистичким ракетама и дроновима на главну базу терористичке групе „Џејш ел Адл“ која се налази у пакистанској провинцији Белуџистан у пограничном подручју са Ираном. Пакистан је оштро осудио напад Ирана, а 17. јануара је повукао свог амбасадора из Техерана, истакавши да ирански амбасадор такође не може да настави са дипломатским радом у Исламабаду.
Убрзо је уследио конкретан одговор – Министарство спољних послова Пакистана 18. јануара је саопштило да је изведена серија напада на упоришта терориста у иранској провинцији Систан и Белуџистан. Како је саопштено, мета удара били су терористи пакистанског порекла на територијама у Ирану. Притом је истакнуто да Пакистан поштује суверенитет и територијални интегритет Ирана, те да је једини циљ напада било осигуравање безбедности и националних интереса Пакистана.
Обе земље су након напада саопштиле да желе да спрече ескалацију ситуације.
Погледајте још: