Овим речима је глумица Светлана Цеца Бојковић отворила у Атељеу 212 изложбу посвећену свом некадашњем супругу и великом редитељу Љубомиру Муцију Драшкићу.
Изложбом фотографија из представа које је Муци Драшкић режирао у свом матичном Атељеу 212 почео је Фестивал позоришне игре „Муцијеви дани“.
Цеца Бојковић: Муци је још увек са нама
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Бесмртан Муци
Атеље 212 обележава 20 година од смрти једног од најбољих редитеља бивше Југославије и свог дугогодишњег управника, Љубомира Муција Драшкића (1937-2004), поновним покретањем његових дана – фестивала који је осмишљен као позоришно дружење театра, првенствено из градова где је радио и значајан траг Драшкић оставио.
Управник Атељеа 212 Новица Антић је подсетио да је Драшкић само у том театру режирао 31 представу и најавио да ће наредних година проширити формат фестивала:
„Желимо да повежемо простор на коме је Муци живео и радио. Одлучили смо да баш у јануару кренемо са фестивалом јер је Муци преминуо 25. јануара пре 20 година. Нама, сведоцима тог времена чини се као да је то било јуче. Исто нам се чини као да је и Мира Траиловић ту негде, да ће да дође, а 22. јануара се навршава 100 година од њеног рођења. Тога дана ћемо имати на једној сцени представу посвећену Муцију, а на другој сцени реконструкцију 'Фауста', којим је Мира започела живот Атељеа 212 у згради некадашње Борбе. Време је некако поново спојило Муција и Миру“.
Ива Драшкић, Муцијева жерка и декан Филолошког факултета у Београду, истакла је да је њен отац поред неспорног дара, имао широко образовање које је продубљивао целог живота, као и да је знао сваки технички детаљ једне представе, потпуно посвећен свом позиву.
Светлана Бојковић, Ива Драшкић и Новица Антић
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Као филозоф уметности Драшкић је скренула пажњу на специфичан однос свог оца према редитељском послу:
„Он није гурао редитељски поступак у први план, већ текст и глумце. При томе је држао потпуну контролу над текстом и глумцима, а редитељски поступак је избијао из сваког сегмента представе и представе као целине“.
Драшкић се присетила да је провела детињство у Атељеу 212:
„Одрасла сам овде. И отац и мајка су радили овде и живели живот Атељеа 212. Када су одлазили у Атеље 212, говорили су – 'Идемо у позориште'. Свако друго позориште имало је име. Само Атеље 212 је био позориште“.
Светлана Бојковић је истакла да су Драшкићеве представе биле дуговечне што је доказ да су биле добре и да их је и публика волела:
„Неке од његових великих представа нисам успела да погледам. Била сам млада, много сам радила у другом позоришту, тако да нисам гледала рецимо 'Улога моје породице у светској револуцији', али сам јако волела представу 'Марија се бори са анђелима', затим 'Аудијенција/Вернисаж' у којој сам играла као гост у Атељеу 212, „Мадам Сан Жен“ коју сам играла у Народном позоришту. Да не говорим о 'Маратонцима' и 'Свети Георгије убива аждаху'“.
Муцијеве представе волела и критика и публика
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Кустос изложбе Александра Милошевић је подсетила да је Муци Драшкић стварао у време када је позориште имало просветитељску улогу:
„Он је у то веровао и комплетним бићем се посвећивао својим режијама, детаљним нацртима, анализама текста, мизансцену и разговорима са глумцима. Рената Улмански је његов редитељски рад дефинисала овако – 'По методи рада био је као Мате Милошевић, а по машти као Бојан Ступица'. То је оно што је његове режије ставило у историју нашег позоришта. Уживајмо у Муцијевим данима који славе оазу у мору мржње, како је он називао позориште, који славе његово име и Атеље 212 и све досадашње и будуће ствараоце овенчане наградом 'Љубомир Муци Драшкић'“.
До 25. јануара на сценама Атељеа 212 играће се представе Атељеа 212, Народног позоришта из Ниша и Сомбора, које су режирали досадашњи добитници Награде за режију „Љубомир Муци Драшкић“, а у горњем фоајеу позоришта приказиваће се снимци представа у Муцијевој режији.