Страх од смрти се шири, а на томе се зарађују огромне паре

Изложба „Timor Mortis: Страх од смрти” аутора и музејског саветника Саше Срећковића, која ће бити отворена 23. јануара у Етнографском музеју, приказује однос према смрти у традицијским заједницама кроз њихове обичаје и ритуале и како се мењало поимање смрти почев од ранијих периода наше цивилизације до данас.

Изложба је посвећена традицији српској, влашкој и мексичкој традицији које се разликују и по свом односу према смрти:

„Дочаравамо циклус подушја у српској традицији – од тренутка смрти имамо прву суботу, седам дана, 40 дана, шест месеци и годину дана када треба, одређеним обичајним поступцима, душа покојника да се мирно уведе у други свет, онострану раван. Власи из Источне Србије имају занимљив приступ смрти. Код њих је посебно развијен култ мртвих. Ритуал 'помана' је њихова даћа коју графички представљамо уз музејске предмете. Мексиканци пак на ведрији начин приступају теми смрти. Њихова светковина Дан мртвих је широм света позната. Доста се шале. Ту има доста хумора што се одражава и на визуелни аспект те светковине. Младима и деци се слободно говори о смрти и о суштини људске коначности и ишчезнућа“.

Посетиоци изложбе имаће прилику да виде мноштво оригиналних и мистичних предмета из етнографскe збирке „Веровања и обичаји“, а посебно се истиче богато украшена хамајлија на сребрном ланчићу која се стављала деци око врата као заштита од злих очију.

„Имамо предмете који се односе на магијску одбрану од смрти – вотиве и химајлије. Ту су и различити крстови, као и заветни дарови које су људи прилагали црквама. Ако им је била болесна рука, правили су руку. Жена хоће да роди дете, направи лик детета или колевку. Тешко се може разлучити шта је ту вера, а шта празноверица. Имамо урочнице у виду ланчића са привесцима у облику секире, буздована, птице, змије, месеца, као заштита од свега тога“, наводи Срећковић.

Постоје разна веровања па тако су Албанци Малисори из околине Бара на крст на гробу стављали три кукавице.

На поставци су и лепо украшене кутије у којима су се носиле такозвана љекаруше – записи које је израђивао хоџа против уједа змије или као заштиту да онај који је носи не погине у борби.

Мноштво вотива пронашао је почетком 20. века први српски школовани етнолог и антрополог Сима Тројановић.

„Већи део почетних збирки Етнографског музеја су заправо предмети које су пронашли Сима Тројановић и Никола Зега, а један део је наслеђен из Народног музеја. Важан део етнографских елемената је отишао на Свесловенску изложбу у Москви 1867. године и данас се чува у Санкт Петровграду“, истиче наш саговорник.

Значајан део поставке чини и више надгробних споменика који датирају од 16. века надаље.

Већина ритуала и обреда је, према речима музејског саветника Етнографског музеја, нестало. Остале су задушнице које прате циклус подушја:

Највише обичаја је сачувано у Источној Србији, код Влаха, и у нешто мањој мери код Срба:

„Ритуалне радње су остале углавном тамо где нема саобраћајница, и много комуникације, па је у таквим пределима традиција највише очувана. Даће и задушнице се регуларно упражњавају свуда и данас, али осим тих редовних личних подушја и општих задушница, није много тога остало“.

Однос према смрти се, како показује историчар Филип Аријес у свом делу „Историја поимања смрти на западу“, мењао:

„У средњем веку смрт је била свеприсутна. Било је много зараза и била је присутна тегобност телесног живота. То је време такозване припитомљене смрти. Са развојем градова и бољим начинима за подмиривање егзистенцијалних потреба, човек је постао свестан свог и одласка својих ближњих. Период од 19. века до данас назван је период забрањене смрти јер се нерадо говори о смрти и она се обележава као главни непријатељ. Савремена медицина је прогласила смрт непријатељем, а то је природна појава која неће никада бити искорењена. Када се у савременом периоду деси смрт, њу редовно прати ужас. Савремени човек мора да се навикне на њену свеприсутност. О томе можемо много тога доброг и позитивног да научимо из традицијиских заједница“.

Посебан сегмент изложбе посвећен је интерпретацији медијске слике смрти, која је, примећује Срећковић, приличлно банална и изврнута:

„Индустрија забаве и медији у великој мери злоупотребљавају тај исконски људски страх и највеће профите из тога убирају, али то је вероватно део људске природе. То је вероватно део нечег бестијалног у самим људима. Није вест ако није било бар десет мртвих. Али све те индустрије почивају на смрти неког другог. Заваљени у фотељи, са лепом технологијом, пратите море крви у акционим трилерима и хорор филмовима, да не говорим о новим тенденцијама у гејминг индустрији, па чак и ови нови програми – ријалити нема крви али има страха појединаца да ли ће пребродити следећу препреку. Све је то део неког егзистенцијалног страха. Можемо на томе порадити духовним развојем, јер што смо већи материјалисти у животу, то ће нас више изједати страх од смрти“.

Данас је страх од смрти израженији него у традицијским заједницама зато што је, објашњава Срећковић, савремена цивилизација удздигла индивидуу на пиједестал:

„Појединац може све. Уз помоћ науке, нових медија, технологије далеко је отишао, створио је вештачку интелигенцију и разна чудеса, али што се тиче саме смрти није било ни најмањег помака кроз све те године прогреса. Проблем је што се појединац све више отуђивао од заједнице, породичне и шире, а породица и здрава заједница дају окриље у коме ће човек лакше поднети све критичне периоде у свом животу, укључујући и сопствену коначност Јачањем заједнице јачамо окриље у коме ћемо лакше поднети смрт“.

Срећковић додаје да је човек једини у живом свету све време свестан смрти: „Бенџамин Френклин је рекао - На овом свету су извесни само порез и смрт“.