Како је „велики Серб“ опчинио Русију и она њега /фото/

Да ли да кажем уреднику сајта да припреми вест, да је не објављује, док... док шта? Док неко не каже да је грешка.

Као шамар одјекује звук телефона — зове уредница:

-Видите ово, да ли је могуће. РТС је објавио.

-Јесте. Објавите.

Мук... А онда — река туге на мрежама, у медијима. Нема више Горана Петровића.

Намерно не помињем титуле ни звања — у том имену је садржано све — и академик, и добитник свих могућих награда, и велики човек, и један од наших највећих писаца.

Видим га, онако високог, озбиљног, неко би рекао строгог, а знам да се иза те маске крије необично нежан, шармантан, духовит, диван, необично осетљив и скроман човек.

Знам га из давних дана када се Београд чудио како велики писац може да дође из унутрашњости, из Краљева, из дана када је атлас описивао небом у које је стао читав свет, само његов свет, необичан, а свима приступачан.

Почеле су да стижу награде — Нинова, Андрићева — све које постоје. Његов таленат и мајсторство препознао је готово цео свет, у излозима многих књижара почасно место заузимали су „Атлас“, „Ситничарница“ и све друге његове књиге, редом. Читаоци из разних земаља су га дочекивали у препуним салама да га питају, да с њим разговарају, да га просто виде.

Памтим како је једном допутовао из Мексика са плус 35 степени, у Сибир — на минус 35. Није му било тешко да сатима разговара, објашњава… Сибир га је разумео, волео, сваку његову књигу с нестрпљењем дочекивао.

Волео је и он да пита, и да сазна о њима онолико колико су они желели да знају о њему.

Памтим његов необичан сусрет са женом шаманом у Ханти Мансијску, када се она измакне да га пропусти да уђе у просторију, а он јој каже да је, изгледа, њен народ (Ханти) сличан Црногорцима где жена такође даје предност мушкарцу. А она одговара да је то нормално, „ми живимо у дивљој природи — шта ако је испред нас јама, провалија или легло неке опасне животиње, логично је да мушкарац иде напред“.

Данима смо се смејали тој „сличности“ са Црногорцима. Путовао је по Сибиру, у Тобољску посетио кућу у којој је некад била заточена царска породица, а у кући га није занимало ништа од предмета који су сачувани из тог времена, него прозор кроз који дојучерашњи владар, чији је видокруг био готово пола света, види само мало двориште у коме цепа дрва са својим малим, болесним сином.

Посматрам га на тјуменској железничкој станици загледаног у даљину, где се у бескрају спајају шине Транссибирске железнице…

И на брду изнад сибирске реке Иртиш кад омађијан снагом природе говори колико је човек мали у односу на њу…

И у кући у којој је живео прогнани Достојевски, и оној у којој је „лечио“ Распућин, и у руским црквама и манастирима, и на улицама, загледаног у „наличнике“, украсе на прозорима старих сибирских кућа.

Памтим вече романсе припремљено специјално за „великог Серба“, где је било „све као у руским романима“...

И не само Сибир — цела велика Русија га је обожавала. Превели су готово све његове књиге, и оне с увек биле међу најпродаванијим. Организовали су му књижевне вечери за памћење.

Не једном сам се изненадила кад би се 1. јула, на насловној страни угледних дневних новина појавила реченица:

„Данас је рођендан Горану Петровићу, великом српском писцу“.

Ових дана је „велики српски писац“ поново главна вест: „напустио је овај свет“ и „царство му небеско“.

Имала сам прилику да видим како се његов израз лица мења у разговору са читаоцима. Као да прелази у неку другу стварност, да говори неким другим језиком, језиком својих књига. Инспирисала су га питања из којих је „читао“ да ли су га и како разумели.

Тај мајстор књижевне речи умео је да фасцинира и својим смислом за детаљ, способношћу да у нечем сасвим обичном види нешто важно, нешто што говори више него све оно што нам прво пада у очи.

Писац невероватног дара запажања видео је и описао Москву само на основу врата поред којих је пролазио. Москва је, по њему, град који зове пролазника да обавезно уђе. Врата сваке банке и продавнице зову сваког пролазника аутоматски му се отварајући, што симболизује и метро у коме се сваки час чује — „врата се отварају”. И управо су та врата симбол руске метрополе, онакве какву ју је само он доживео.

Радовао му се и Петербург у коме су му објављена сабрана дела и који му је доделио место почасног госта првог Петербуршког културног форума…

Данас, када га више нема, у глави ми одјекују речи које је изговорио и записао, када је, годину дана након што је у Тјумену посадио липу у дворишту једног љубитеља његове књижевности, обишао „своје“ стабло:

„Мада је још увек крхка моја садница липе, приметно је порасла, виша је од мене. Тако, изгледа, стоје ствари и са мојим књигама, и то је утеха, некада једина утеха за писца“.

У праву је био Горан. Биће све већи и већи, као и сибирска липа. И то мора бити утеха његовој Анђи и Вери.