https://sputnikportal.rs/20240128/kako-je-veliki-serb-opcinio-rusiju-i-ona-njega-foto-1166968870.html

Како је „велики Серб“ опчинио Русију и она њега /фото/

Како је „велики Серб“ опчинио Русију и она њега /фото/

Sputnik Србија

Вест о смрти Горана Петровића сам сазнала пре него што је то било који медиј објавио. Логика посла захтевала је да пожурим, да јавим уреднику сајта и објавим... 28.01.2024, Sputnik Србија

2024-01-28T18:00+0100

2024-01-28T18:00+0100

2024-01-28T18:00+0100

култура

култура

србија

србија – друштво

друштво

горан петровић

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/01/1c/1166968297_0:0:2400:1350_1920x0_80_0_0_26f9fd6dc5c5a230462e253651374d97.jpg

Да ли да кажем уреднику сајта да припреми вест, да је не објављује, док... док шта? Док неко не каже да је грешка.Као шамар одјекује звук телефона — зове уредница:-Видите ово, да ли је могуће. РТС је објавио.-Јесте. Објавите.Мук... А онда — река туге на мрежама, у медијима. Нема више Горана Петровића.Намерно не помињем титуле ни звања — у том имену је садржано све — и академик, и добитник свих могућих награда, и велики човек, и један од наших највећих писаца.Како то — велики писац, а није из БеоградаВидим га, онако високог, озбиљног, неко би рекао строгог, а знам да се иза те маске крије необично нежан, шармантан, духовит, диван, необично осетљив и скроман човек.Знам га из давних дана када се Београд чудио како велики писац може да дође из унутрашњости, из Краљева, из дана када је атлас описивао небом у које је стао читав свет, само његов свет, необичан, а свима приступачан.Почеле су да стижу награде — Нинова, Андрићева — све које постоје. Његов таленат и мајсторство препознао је готово цео свет, у излозима многих књижара почасно место заузимали су „Атлас“, „Ситничарница“ и све друге његове књиге, редом. Читаоци из разних земаља су га дочекивали у препуним салама да га питају, да с њим разговарају, да га просто виде.Дружења у СибируПамтим како је једном допутовао из Мексика са плус 35 степени, у Сибир — на минус 35. Није му било тешко да сатима разговара, објашњава… Сибир га је разумео, волео, сваку његову књигу с нестрпљењем дочекивао.Волео је и он да пита, и да сазна о њима онолико колико су они желели да знају о њему.Памтим његов необичан сусрет са женом шаманом у Ханти Мансијску, када се она измакне да га пропусти да уђе у просторију, а он јој каже да је, изгледа, њен народ (Ханти) сличан Црногорцима где жена такође даје предност мушкарцу. А она одговара да је то нормално, „ми живимо у дивљој природи — шта ако је испред нас јама, провалија или легло неке опасне животиње, логично је да мушкарац иде напред“.Данима смо се смејали тој „сличности“ са Црногорцима. Путовао је по Сибиру, у Тобољску посетио кућу у којој је некад била заточена царска породица, а у кући га није занимало ништа од предмета који су сачувани из тог времена, него прозор кроз који дојучерашњи владар, чији је видокруг био готово пола света, види само мало двориште у коме цепа дрва са својим малим, болесним сином.Посматрам га на тјуменској железничкој станици загледаног у даљину, где се у бескрају спајају шине Транссибирске железнице…И на брду изнад сибирске реке Иртиш кад омађијан снагом природе говори колико је човек мали у односу на њу…И у кући у којој је живео прогнани Достојевски, и оној у којој је „лечио“ Распућин, и у руским црквама и манастирима, и на улицама, загледаног у „наличнике“, украсе на прозорима старих сибирских кућа.Вече за „великог Серба“Памтим вече романсе припремљено специјално за „великог Серба“, где је било „све као у руским романима“...И не само Сибир — цела велика Русија га је обожавала. Превели су готово све његове књиге, и оне с увек биле међу најпродаванијим. Организовали су му књижевне вечери за памћење.Не једном сам се изненадила кад би се 1. јула, на насловној страни угледних дневних новина појавила реченица:„Данас је рођендан Горану Петровићу, великом српском писцу“.Ових дана је „велики српски писац“ поново главна вест: „напустио је овај свет“ и „царство му небеско“.Имала сам прилику да видим како се његов израз лица мења у разговору са читаоцима. Као да прелази у неку другу стварност, да говори неким другим језиком, језиком својих књига. Инспирисала су га питања из којих је „читао“ да ли су га и како разумели.Тај мајстор књижевне речи умео је да фасцинира и својим смислом за детаљ, способношћу да у нечем сасвим обичном види нешто важно, нешто што говори више него све оно што нам прво пада у очи.Липа из ТјуменаПисац невероватног дара запажања видео је и описао Москву само на основу врата поред којих је пролазио. Москва је, по њему, град који зове пролазника да обавезно уђе. Врата сваке банке и продавнице зову сваког пролазника аутоматски му се отварајући, што симболизује и метро у коме се сваки час чује — „врата се отварају”. И управо су та врата симбол руске метрополе, онакве какву ју је само он доживео.Радовао му се и Петербург у коме су му објављена сабрана дела и који му је доделио место почасног госта првог Петербуршког културног форума…Данас, када га више нема, у глави ми одјекују речи које је изговорио и записао, када је, годину дана након што је у Тјумену посадио липу у дворишту једног љубитеља његове књижевности, обишао „своје“ стабло:„Мада је још увек крхка моја садница липе, приметно је порасла, виша је од мене. Тако, изгледа, стоје ствари и са мојим књигама, и то је утеха, некада једина утеха за писца“.У праву је био Горан. Биће све већи и већи, као и сибирска липа. И то мора бити утеха његовој Анђи и Вери.

https://sputnikportal.rs/20240127/goran-petrovic-zlatousti-koji-je-stvorio-bajku-i-koji-ce-zauvek-ziveti-u-njoj-1166939649.html

србија

2024

Вести

sr_RS

култура, србија, србија – друштво, друштво, горан петровић