КУЛТУРА

Бисери сијају и са Симонидине круне: Реконструисано још једно краљевско знамење /фото/

Симон Чивљак је 1951. године отворио на Теразијама кујунџијску радњу. Била је то прва радња која се бавила израдом накита у техници филиграна. Касније је традицију и радњу преузео његов син Марсел, а штафету сада полако преузима његов син Симон.
Sputnik
Седам деценија породица Чивљак негује и чува филигрантски занат. Марсел воли да каже да су међу последњим Мохиканцима, а Симон истиче да истрајавају колико год било тешко и са великом љубављу успевају да сачувају уникатност ручно рађеног накита.
Да нису само чувари породичне традиције већ и историје српског народа, отац и син Чивљак потврђују својом сарадњом са Историјским музејом Србије у оквиру које су израдили реконструкције круна Јелене Анжујске и краљице Симониде и реплику жезла Светог Саве.
Круне српских владара крију раскош и богату историју

Раскошна круна из скромне радионице

„Гледате једнодимензионални приказ фреске краљице Симониде из манастира Грачаница и покушавате да замислите како треба да стоји на глави. Крећете од оловке и папира. Кројили смо папирну форму па прешли на дебљи картон како бисмо симулирали ширину материјала. Узели смо у обзир обим главе јер су жене у средњем веку били ситније. Затим смо направили пробну круну до бакарног лима и када смо одредили димензије и мере, припремљена је плоча, извајан лим од сребра и онда смо почели да савијамо на калупу и после тога додавали део по део“, објашњава Симон Чивљак како је настао најзахтевнији предмет у њиховој златарској радионици.
Више од осам месеци континуираног рада и дуга припрема са добрим познаваоцима средњег века била је потребна да би израдили идеалну реконструкцију круне краљице Симониде, у сребру са тврдом позлатом, тежине 2.530 грама са 512 слатководних бисера и сафирима и рубинима добијених синтетичким путем.
„Нажалост историја је круну однела, али постоји више предмета који су нам послужили као инспирација - два крста у Хиландару и неколико мањих предмета који се чувају у музејима и манастирима широм Европе, а који су настали у приближно истом периоду када и ова круна. Била нам је значајна и огрлица која је из Цариграда стигла у ондашњу Кијевску Русију. Пронађена је у месту Стари Рјазањ и данас се чува у ризници Кремља“, каже Симон Чивљак за Спутњик.
Примењивали су старе технике са жељом да задрже аутентичан начин израде из времена настанка оригиналних круна:
„Филигран је најзахтевнији део посла. Тражи велико стрпљење. Било је захтевно и физички и ментално. Не изневерити историју, бити аутентичан“, истиче Чивљак.
Реплика штапа Светог Саве у Историјском музеју Србије

Жезло Светог Саве – када прстима дотакнете историју

Круна краљице Симониде је, према речима Симона Чивљака, најзахтевнији предмет који су до сада урадили у својој радионици, старијој од самог Историјског музеја:
„Када се Историјски музеј формирао, почео је да прикупља разне предмете па се десило да су позвали мог деду да уради рестаурацију неког предмета, јер је то била једина и прва радња у Београду која се бавила израдом накита у филиграну. После 25-30 година поново су се обратили за помоћ - тада мом оцу, да би 2016. године обновили сарадњу када је музеј организовао изложбу 'Свети Сава Српски'. Историјски музеј је за потребе изложбе добио жезло Светог Саве, старо 300 година, које се чува у манастиру Милешева, али само на месец дана и морали су да га врате. И онда су се сетили – 'Да ли још постоји она радња?' Био је август, спремали смо се да идемо на одмор. Било је много вруће, мој отац је већ био уморан, али то је изазов који нисмо могли да пропустимо. Добијете прилику да видите такав предмет, да га дотакнете прстима. Као да сам дотакао историју лично“.
Врх жезла Светог Саве је за Симона било, признаје, ватрено крштење.
Врх жезла Светог Саве је за Симона било ватрено крштење

Посао је одабрао мене

Његов отац је са седам година остао без свог оца, али је успео да настави породичну традицију, а Симон је од малих ногу учио како да од сребра и злата прави уникатне предмете. После школе је седео поред оца и посматрао како са великим стрпљењем и мирном руком ствара најфинији сребрни „вез“.
„Завршио сам средњу економску школу и студирао економију. Отац ме је усмеравао да прво завршим школу, а занат ме увек чека. Шалим се са колегама економистима да сам почео каријеру у продаји. Прешао сам у рачуноводство, касније сам био у маркетингу, а сада сам у производњи. Треба проћи све фазе у предузећу. Мој отац није имао свог оца, био је сам. Није имао прилику какву ја имам да седим поред њега и учим. Трудио сам се да му помогнем. Ја нисам одабрао свој посао, посао је одабрао мене“.
После школе сам седео поред оца и учио

Нови живот старом накиту

Највише, каже, воли да прави минђуше и интересује га дизајн који укључује више драгог камења. Не сећа се када је направио први предмет.
Живот у радњи је специфичан пошто то није атеље:
„Дође неко коме треба хитна поправка па морамо да услужимо муштерије. Увек има више паралелних ствари које радимо и радимо док не завршимо. Имамо муштерије које долазе генерацијама, чак је мој отац имао прилику да види предмете које је његов отац израђивао. Дођу јер је потребна нека поправка, да се предмет мало освежи“.
Удахну отац и син Чивљак нови живот успоменама, претворе прстен у привезак, прилагоде, по жељи, стари накит модерним стиловима:
„Неко не воли старински, ретро дизајн. Уници воле другачији дизајн па њихове бабе и деде нам донесу накит који желе да им оставе. Ми то преправимо и носи се наредних педесет година.Имате данас нове трендове, али увек је ту мали број људи који воле ванвременски дизајн“.
Радионица Марсел и Симон Чивљак
Сврате људи са сликом огрлице или минђуша које су видели на некој познатој личности или интернету па желе да им Марсел и Симон направе то исто, а понекад им препусте да они осмисле неки комад накита:
„Имамо неке своје идеје и замисли које су похрањене у глави или у некој фиоци па се догоди да нам дође нека госпођа или господин и проценимо – 'Имамо нешто баш за вас. То би било дивно за вас'. Волим слободу, али и када људи дођу са својим нацртом. Волим да сарађујем са креативним људима“.

Тешко је опстати на тржишту

Времена су се, примећује Симон, променила. Другачије су навике потрошача. Трговина се обавља у тржним центрима.
„Раније су људи имали навику – 'Хајде идемо до града'. Центар дешавања је био у граду. Раније је био и виши стандард и могли су људи да одвоје новац за накит. Ипак накит није дневна потреба. Тешко је борити се на тржишту са ручним радом у односу на комерцијалну масовну производњу. Уметност никада није била цењена претерано. Наш накит захтева мирну руку и велико стрпљење, а данас се не вреднује довољно. Људи поклекну и оду у неком комерцијалном правцу, али нас није напустила ватра и жеља за радом“.
О тој ватри, животу у малој, скромној радњи у срцу Београда, поред које сте сигурно много пута прошли а да је нисте приметили, писао је 2001. године и амерички магазин „Тајм“ приметивши да породица Чивљак чува занат који полако изумире.
Реконструисана круна Јелене Анжујске, израђена у златарској радионици Марсела и Симона Чивљака, у Историјском музеју Србије
Припремају се полако за израду нове круне - Михаила Првог Војисављевића, првог српског краља, који је владао Дукљом, Травунијом, Захумљем и Рашком, од око 1050. до 1081.
Та круна је, према речима Симона Чивљака, специфична, јер је такав облик постојао само 200 година у историји и среће се код владара Енглеске, Немачке и Норвешке.
КУЛТУРА
Раскошни симболи српске историје, у очекивању сталне поставке, изложени у Историјском музеју
КУЛТУРА
Засијало жезло цара Душана, ускоро ће и круна Ђурађа Бранковића
Коментар