Руски редитељ о причи са далеког севера: У бескрају руске тундре ближи смо Богу и великим истинама

„Последњи моторни брод“ прати животе људи из удаљених села на острвима Баренцовог и Белог мора, којима је једина спона са континентом брод „Клаудија Еланскаја“. Када говори о њима, Желтјаков говори о себи. За Спутњик открива како су животи, тежње и веровања људи који живе на оваквим местима врло слични, без обзира на кутак Земље на којем се налазе.

Желтјаков је рођен у истим овим пределима, а његов отац је био командант нуклеарне подморнице. Одрастао је у малом војном граду на самом ,,врху" Русије, у градићу затвореног типа који се не може посетити – само породице војника живе у њему. Налази се на крајњем северу, ушушканом у планинама, окружен тундром, без иједног дрвета.

Желтјаков нам прича о том свету који постоји сам за себе. У северним селима, нема полиције, администрације, владе. Људи живе онако како су живели њихови преци пре неколико стотина година. Ближи су, како каже, Богу и великим истинама, а материјалне ствари попут новца их не занимају. Новац који користе нису рубље, они имају сопствену валуту, а паре им пристижу хеликоптером. Иако је и сам одрастао у северним крајевима, сусрет са свиме овим, каже Спутњиков саговорник, дошао му је као шамар освешћења.

А почео је као банкар, и то врло успешан банкар, који се на срећу није пронашао у тој професији. Снимању су га привукли спотови и у почетку је, како сам каже, желео да прави снимке „као са МТВ-а“, рекламе и најаве, међутим, током прве године студирања режије, сусрео се са светом ауторског документарног филма. До тада није ни знао за такве филмове и одједном је „добио нови пар очију, нови мозак, ново срце“, спознавши један сасвим нови свет.

Школу за редитеља учио је паралелно са послом, али чим је дипломирао режију, напустио је банку. Породица и пријатељи нису га подржали.

Желтјаков каже да је био на многим фестивалима, али да Кустендорф одскаче својом оригиналношћу, а због осећаја топлине и срдачности људи, осећа се као код куће. Дрвенградску атмосферу пореди са забаченим, малим селима. Тамо каже, људи живе у врло затвореним и присним заједницама, где нема маски и где се човек не може претварати да је нешто што није. Људи у тако малим срединама, каже, имају отворена срца, а управо је то оно што осећа у Дрвенграду. Срби су, прича Желтјаков, као и Руси, директни и искрени, у њиховим односима нема баријера и уштогљености.

Када говори о слогану овогодишњег Кустендорфа - ,,Не надзор, већ кинематографија", Желтјаков проналази највише истине у речима Толстојевог јунака Пјера Безухова и објашњава да се слобода налази унутар човека, да је то унутрашња прича. Спољашњи надзор је екстерни фактор, али се слобода суштински налази унутар човека.

Иљина сарадница и писац сценарија, Анастасија Полукина, рођена је и одрасла у Санкт Петербургу, а са Иљом је пошла заједно у „поход“ на север. Каже да је север Русије, људи који тамо живе, попут филма – када уђете у њих свим срцем, остају заувек са вама.

Што се тиче Иље и Настје, план за даље је наставак снимања кратких документараца о забаченим деловима и делићима света, након чега ће покушати да све то повежу у једну велику целину и дугометражни филм. Можда ће се, каже, упутити и у планинске крајеве Србије, да забележе живот тамошњег становништва.