Руски редитељ о причи са далеког севера: У бескрају руске тундре ближи смо Богу и великим истинама
© Sputnik / Милица Тркља
Пратите нас
Живот људи одсечених од света, струја на генератор, шамани уместо доктора и бесконачна пространства тундре нису само мотиви филма „Последњи моторни брод“ Иље Желтјакова, већ и његова лична прича. Одрастање у безименом селу, до којег не стижу возови и аутомобили, Иљи је дало одличан увид у животе тих људи, али и у велике истине за којим они трагају.
„Последњи моторни брод“ прати животе људи из удаљених села на острвима Баренцовог и Белог мора, којима је једина спона са континентом брод „Клаудија Еланскаја“. Када говори о њима, Желтјаков говори о себи. За Спутњик открива како су животи, тежње и веровања људи који живе на оваквим местима врло слични, без обзира на кутак Земље на којем се налазе.
Сцене из филма ,,Последњи моторни брод", Иље Желтјакова
© Фото : Спутњику уступио Иља Желтјаков
Желтјаков је рођен у истим овим пределима, а његов отац је био командант нуклеарне подморнице. Одрастао је у малом војном граду на самом ,,врху" Русије, у градићу затвореног типа који се не може посетити – само породице војника живе у њему. Налази се на крајњем северу, ушушканом у планинама, окружен тундром, без иједног дрвета.
Сцене из филма ,,Последњи моторни брод", Иље Желтјакова
© Фото : Спутњику уступио Иља Желтјаков
Када говорим о „Последњем моторном броду“, говорим о мом родном месту. До ових места на далеком северу Русије не стижу ни возови, ни аутомобили. Једино средство превоза су хеликоптер или брод . Када сам почео да снимам документарце као студент, спаковао сам мали ранац и сео у хеликоптер. Одлетели смо до севера, а након искрцавања, пешачили смо дуж обале Кољског полуострва готово 300 километара. Срео сам тада различите људе, људе са којима сам постао пријатељ, људе са којима сам пецао и пио вотку. Тада се за мене отворио један сасвим нови свет.
Сцене из филма ,,Последњи моторни брод", Иље Желтјакова
© Фото : Спутњику уступио Иља Желтјаков
Желтјаков нам прича о том свету који постоји сам за себе. У северним селима, нема полиције, администрације, владе. Људи живе онако како су живели њихови преци пре неколико стотина година. Ближи су, како каже, Богу и великим истинама, а материјалне ствари попут новца их не занимају. Новац који користе нису рубље, они имају сопствену валуту, а паре им пристижу хеликоптером. Иако је и сам одрастао у северним крајевима, сусрет са свиме овим, каже Спутњиков саговорник, дошао му је као шамар освешћења.
Уместо доктора, људе лече шамани. То не значи да су одсечени од модерне медицине, већ да кад год могу и колико год могу, сами себе лече природним путем. Уколико затреба, не дај Боже, сателитским телефоном зову хеликоптер којим долеће доктор, па доктор и пацијент лете заједно до најближе болнице, објашњава Желтјаков.
Сцене из филма ,,Последњи моторни брод", Иље Желтјакова
© Фото : Спутњику уступио Иља Желтјаков
Развојни пут од банкара до редитеља
А почео је као банкар, и то врло успешан банкар, који се на срећу није пронашао у тој професији. Снимању су га привукли спотови и у почетку је, како сам каже, желео да прави снимке „као са МТВ-а“, рекламе и најаве, међутим, током прве године студирања режије, сусрео се са светом ауторског документарног филма. До тада није ни знао за такве филмове и одједном је „добио нови пар очију, нови мозак, ново срце“, спознавши један сасвим нови свет.
Редитељ Иља Желтјаков
© Фото : Спутњику уступио Иља Желтјаков
Моје образовање почело је економијом, бавио сам се финансијама. Радио сам у банци и у томе сам био врло успешан. Возио сам јагуара, имао сам пара, стан, викендицу... био сам врло успешан банкар, али то није било за мене. Није ми се свидео такав посао, нити сам желео да се њиме бавим до краја живота. Запитао сам се шта је то што желим.
Школу за редитеља учио је паралелно са послом, али чим је дипломирао режију, напустио је банку. Породица и пријатељи нису га подржали.
Рекли су „остани ту где јеси, бићеш велики човек“. Такође, отац ми је рекао „сине, имаћеш пара, бићеш поштован од свих, сећа се Иља.
Сцене из филма ,,Последњи моторни брод", Иље Желтјакова
© Фото : Спутњику уступио Иља Желтјаков
Сусрет Мурманска и Мокре Горе
Желтјаков каже да је био на многим фестивалима, али да Кустендорф одскаче својом оригиналношћу, а због осећаја топлине и срдачности људи, осећа се као код куће. Дрвенградску атмосферу пореди са забаченим, малим селима. Тамо каже, људи живе у врло затвореним и присним заједницама, где нема маски и где се човек не може претварати да је нешто што није. Људи у тако малим срединама, каже, имају отворена срца, а управо је то оно што осећа у Дрвенграду. Срби су, прича Желтјаков, као и Руси, директни и искрени, у њиховим односима нема баријера и уштогљености.
Сцене из филма ,,Последњи моторни брод", Иље Желтјакова
© Фото : Спутњику уступио Иља Желтјаков
Када говори о слогану овогодишњег Кустендорфа - ,,Не надзор, већ кинематографија", Желтјаков проналази највише истине у речима Толстојевог јунака Пјера Безухова и објашњава да се слобода налази унутар човека, да је то унутрашња прича. Спољашњи надзор је екстерни фактор, али се слобода суштински налази унутар човека.
Будућност, слобода, филмови
Иљина сарадница и писац сценарија, Анастасија Полукина, рођена је и одрасла у Санкт Петербургу, а са Иљом је пошла заједно у „поход“ на север. Каже да је север Русије, људи који тамо живе, попут филма – када уђете у њих свим срцем, остају заувек са вама.
Ти људи са севера припадају неком другом свету који је врло крхак и може врло лако нестати. Ти јаки, осетљиви и благи људи нежних душа, живе у свету грубе природе.
Сцене из филма ,,Последњи моторни брод", Иље Желтјакова
© Фото : Спутњику уступио Иља Желтјаков
Што се тиче Иље и Настје, план за даље је наставак снимања кратких документараца о забаченим деловима и делићима света, након чега ће покушати да све то повежу у једну велику целину и дугометражни филм. Можда ће се, каже, упутити и у планинске крајеве Србије, да забележе живот тамошњег становништва.
Сцене из филма ,,Последњи моторни брод", Иље Желтјакова
© Фото : Спутњику уступио Иља Желтјаков
Наш план је да снимамо широм планете, у џунглама, можда и у планинама Србије, на Чукотки, Камчатки и другим местима где људи живе изоловани од „цивилизације“. Основна идеја коју желимо да прикажемо јесте та да су људи из таквих места ближи Богу и великим истинама, и то је оно што их повезује, где год они живели. Живе у другим и далеким земљама, али током својих живота, они долазе до истих закључака. Мало људи би се усудило да се пресели на такво место, али људи који живе у таквим крајевима, не желе да живе нигде другде.
