Важан комадић идентитета Србије: Од старог намештаја прави чаролију, а циљ јој је - Русија

Завршила је Вишу медицинску школу, али цела породица Крњајић каже, има уметничку црту коју негује, посебно отац који слика.

Марија је своју уметност пронашла када је родила треће дете, била је две године на породиљском одсуству, гледала како да испуни време, радила по кући.

„Хтела сам да средим девојчицама собу, али намештај који сам желела није био у комерцијалној продаји. Пријатељица је дошла из иностранства, имала је бакин стари намештај, враћала се у Енглеску, није знала шта с тим да ради. Узела сам комплетан намештај и кренула да га преуређујем за дечију собу“, прича нам.

На друштвеним мрежама пријатељи су видели шта је урадила, почели су да се распитују да ли би могла још нешто тако да преуреди. Почели су да извлаче из шупа и са тавана комаде од баке, прабаке.

"Тако је кренуло, од ствари из наше земље, али ја сам имала веће прохтеве, бирала сам из иностранства намештај за себе и довлачила га овде. Неке куће и овде су имале тај француски намештај, оне мало богатије. Копала сам, копала по Србији, шта год сам могла да нађем, купим“.

Објашњава да је реч о комадима стилског намештаја старог најмање стотину година рађеном у Француској и Италији, па и у стилу рококоа, односно касног барока, Луја16.. Умела је да препозна шта ваља, јер је већ имала додир са таквим стварима.

„Моја породица је имала и волела антиквитете од моје прабабе, чукунбабе. Када растеш у томе, просто знаш шта је вредан комад. Тако је и са сликама, бака са мамине стране била је Италијанка, имала је доста лепих ствари. Још ако те то занима, ако ти је љубав, томе се посвећујеш. Тражиш, читаш, научиш, можда и више него неко ко је за то школован“.

Свакоме ко види њене странице на друштвеним мрежама буде жао да баци стари стилски намештај, да га прода некоме ко ће га донекле средити и препродати. Шаљу га у праве руке, јер Марија му враћа душу.

„Сваки комад има неку причу, људи се вежу, па чак и ако морају да се отарасе тих ствари, желе да им буде добро „у новом животу“. Последњи случај, позвала ме је девојка, продали су стан у предратној згради. Питала је да ли бих хтела да преузмем једну собу која је на кочијама стигла из Беча, ко зна кад, у центар Београда. Преузела сам је, средила. Та соба се вратила у Беч, на крају је преузео неко баш из тог града. Вратила сам је у живот и опет је отишла тамо одакле је дошла“.

Ова уметница не користи стандардне материјале, оно што је потребно за овакав рад, још не може да се набави у Србији. Једна сликарка у иностранству направила је посебне боје за уметнички дизајн намештаја. Осећај је, каже, као да сликате на платну. А слике на намештају тако и изгледају.

Рад Марије Величић Крњајић препознат је као драгоцен део идентитета наше земље, од Министарства привреде добила је посебан сертификат који означава уметнички занат. Каже да је долазак до тог признања био прилично тежак, морала је да ради пред посебном комисијом.

„Буквално морате да радите испред њих, цртате, сликате. Врло су ригидни. Имам друга који прави шешире, он је такође добио сертификат, то је један од старијих заната у Земуну, он лично прави те шешире. Постоје и девојке, инфлуенсерке, које његове шешире продају по 25 пута вишој цени, али оне не могу да добију сертификат. Важно је да се зна чије су руке то направиле“, објашњава.

Не фокусира се искључиво на комад намештаја, већ на општу слику ентеријера, у односу на њега рестаурира и додаје сликарске украсе. Одлично јој иде, па су је ангажовали и власници једног хотела чије је уређење у току, а цео је у стилу Версаја. У том послу искорачила је у нову сферу, али и на скелу високу 25 метара.

„Пошто им се свидео намештај, питали су да ли комплетан ентеријер могу да урадим са тим бојама, са позлатом, тако да сам комплетне плафоне позлаћивала, осликавала као оно што радим на намештају. Радила сам и лајсне у бојама, са позлатом, као да радим комад намештаја, 650 квадрата плафона. Трајало је скоро две године“.

Марија све ради сама, и најтеже физичке послове, носи, буши, шмиргла;

Једно време радила је паралелно и претходни посао везан за струку, али толико је заволела оживљавање намештаја, да га је напустила.

„Ово је мој приоритет и томе сам се посветила. Мислим да се то и види“, каже.

Додаје да би волела да институције са реномеом и историјом, које се налазе у истим таквим зградама оплемени као хотел на коме је радила, јер то се у већини градова Европе у којима је била, подразумева.

„Пре неки дан сам била у Народном позоришту које има исте гипсане радове као што су у хотелу који сам радила. Размишљала сам колико би било лепо да се то среди на начин какав доликује и колико би људи имали слуха за предлог да се то уради како треба“.

Није још излазила пред било кога са оваквим предлогом, али су је звали молери да им помогне, да среди украс на фасади зграде једне државне инстутуције. Жао јој је да се тај посао препушта онима који нису довољно стручни.

„Треба имати осећај за ту врсту лепоте, највише ме контактирају Руси, јер јако воле антикварни намештај, у Русији је јако заступљен управо овај који радим. Највећа ми је жеља да одем код њих, да научим класичну рестаурацију. Контактирала сам пре короне најбољег познаваоца тог посла, скупљала сам новац за пут. Желим од њих то да научим, Руси су у томе савршени, код нас таквих школа и нема“.

Додаје да ће њен план сачекати, осећа се криза на глобалном нивоу, људи немају новца за фине ствари као што су њени комади намештаја. Корона је пореметила све, па и њен велики план, школовање у Русији.