Душан Радовић је, открива за Спутњик, подсвесно увек уз њу, па је тако било и док је писала награђену књигу:
„Недавно сам се сетила његове песме о штипаљкама које се претварају у птице. Можда сам то имала подсвесно негде у глави док сам писала, али ми је жао што је се нисам сетила. Као предговор мојој књизи била би права посвета Душку Радовићу.“
Живети, живети, лепо је живети
Она подсећа да је Душко Радовић успео дивно да комуницира са децом, њиховим родитељима али и књижевном критиком, да се допадне сваком од њих:
„Деци је приступао са невероватним поштовањем. Ми кажемо 'спусти се на ниво детета', а он је говорио 'да се подигне на њихов ниво'. Деца су га разумела. Родитељи су га такође разумели иако је био доста критичан у својим афоризмима, као када је рекао 'туците децу кад почну да личе на вас'. Књижевну критику је придобио својом луцидношћу, игром речима, досеткама и том бравурозношћу, умећем да о врло озбиљним темама говори на једноставан начин“.
Душко Радовић је, напомиње, увек био уз њу:
„Његову поезију и прозу читали су они пре нас, ми смо одрастали на томе, али и наша деца, која су врло захтевна, једнако уживају у његовим причама и песмама. Не сећам се тренутка када сам први пут читала његове песме, али Душко Радовић је некако био пратилац нашег одрастања. Одрастали смо са 'Био једном један лав', сви смо читали његовог 'Плавог зеца'. Предивна је та његова прослава живота – 'Живот трчи, лети, плива и пева. Када се умори, претвори се у биљку или дрво и одмара се на једној нози', па онда они његови позиви - 'Живети, живети, живети, лепо је живети. Све што пева и треба да пева, све што скаче и треба да скаче'. Писао је 'на крају је увек почетак'. Он даје наду, он је ризница живота, покрета, мора, песме. Позивао је сву децу света да дођу у госте“.
Драгана Младеновић и Милош Радовић, син Душана Радовића и председник жирија награде која носи име његовог оца
© Фото : Спутњику уступила Библиотеке града Београда
Жири награде „Душан Радовић“ је оценио да књига „Кад ствари пољуде“ открива „тајни живот ствари, тему о којој бисмо мање знали да се није појавила Драгана Младеновић“:
„Кроз педесетак песама груписаних у циклусе 'Собне ствари', 'Друштвене ствари', 'Кухињске ствари', 'Разне ствари', ова духовита и луцидна песникиња суверено нас води кроз свет који је ту, око нас, а којег нисмо увек свесни или нисмо способни да га уочимо. А она јесте”.
Када сто столује, а столице праве седељку
Младеновић је књигу, открива, брзо написала у налету инспирације када јој је у једном тренутку, завршавајући претходну књигу „Три, четири, сад“, сачињену од поезигара, синуло да су тачкице са домина побегле у башту и никада се нису вратиле у доминовину:
„Сви јунаци у књизи 'Кад ствари пољуде' су ствари и оне почињу да личе на људе. Неке постану сујетне, неке уображене, попут кесе коју је понео ветар па са висине гледа кесе које се вуку са пијаце. Онда неке одмах пожеле да имају више моћи него што им припада, па сто проглашава да од данас он столује, да све мора да буде по његовом. Многе ствари пожеле да буду нешто што до сада нису биле - виљушка жели да постане инструмент, тегла тражи да јој се врате корнишони, јер 'доста је било да јој се узимају њена дечица'. Неке ствари се понашају као деца - тостер се плаши кувала за воду, зато што је кувало за воду пец, а он није. Фломастери када се појаве у стану све ишарају зато што мисле да су креативни и да су дивни. А у ствари само праве неред. Кључ закључи да је лакше закључати се него откључати се. Ствари се понашају блесаво. Столице желе да направе журку, али све седну и настаје седељка“.
Забавне дечије игре претворене у поезију
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Књига има дубљу поруку – да смо затрпани стварима:
„Нисмо свесни колико ствари имамо све док не кренемо да се селимо па се запитамо шта ће нам све то, шта оне раде у тако малом простору. Своју децу такође затрпавамо стварима. Колико само играчака имају, а играју се са оним са чим смо се и ми играли уместо са свом том пластиком коју смо прикупили у кући. Зато нам на крају књиге једна амбалажа каже да нам не треба све то“.
Поезигре, песничке жмурке и римовани лавиринти
Младеновић, и сама мајка две девојчице од 16 и 7 година, приметила је да су данашња деца захтевнија, да није довољно направити занимљиву риму, већ је потребно понудити им другачију поезију и подстаћи их да са пажњом читају:
„Онда сам се досетила да у књизи 'Дар-мар' убацим уљезе - елементе који не припадају одређеном скупу. Тако да морају да прате сваку реч како би приметили уљеза и заиста се својски труде. Забављају се, играју мисаону игру и држи им пажњу у читању. Пошто сам видела да то деци прија, кренула сам да пишем 'Три, четири, сад' и направила сам 10 песничких игара које сам назвала 'поезигре'. Онда сам смислила песничке жмурке - у једној песми има скуп речи, на другој страни се неко сакрио, па деца морају да се сете шта пише не претходној страни. Онда су ту пазле у стиховима. Посебно им је занимљиво да играју риморинте – римоване лавиринте у оквиру којих могу да изаберу песму по свом расположењу тако што иду једним или другим путем. Важно је да им дамо шансу, да их нешто заинтригира и онда ће читати“.
Читајте деци и питајте их зашто читају
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Књига са откаченим песмама
Дивно је, истиче наша саговорница, писати за децу:
„Пишем и ангажовану поезију за одрасле о неким тешким темама као што су рат деведесетих, фемицид и мржња у нашем друштву. А онда сам почела да пишем поезију за децу, што ми је било предивно, лагано, шарено без свег тог тешког материјала који захтева писање поезије за одрасле. За време короне сам се одважила да пишем роман за децу што сам дуго прижељкивала, али схватила сам да би се писала једна прозна целина, потребно је да се одржи пажња, да се не сецка одласцима на посао и свакодневним обавезама. Лако ми је да пишем поезију, а да имам више времена писала бих прозу за децу. Поезију за одрасле, а прозу за децу“.
Драгана већ има 52 нове песме и открива да су необичне:
„Припремам књигу са Борисом Кузмановићем, који је илустровао моје претходне књиге. После Сајма књига, на коме је 'Три, четири, сад' проглашена најлепшом, рекао ми је – 'Замисли књигу поезије која се чита са ове стране, са оне стране, наопако, па кроз огледало'. Та његова идеја ме је толико ухватила и почела сам да пишем књигу са откаченим песмама. Још су у рукопису песма од три и по метра, па најкраћа песма на свету... Свака је неочекивана, неуобичајена. Желимо да видимо докле ћемо довести поезију и илустрације“.