Ово је коментар нашег саговорника после вести да је председник црногорске скупштине Андрија Мандић од политичких неистомишљеника „попио“ пријаву због „злоупотребе службеног положаја“, јер је током пријема митрополита Српске православне цркве Јоаникија, у својој канцеларији уз државну заставу Црне Горе истакао и српску тробојку.
Страх од јединства Срба
Српска застава засметала је и у Сарајеву. Наиме, из БиХ су после састанка председника Републике Српске Милорада Додика и Андрије Мандића у Подгорици црногорском министарству спољних послова упутили протесну ноту јер је Мандић Додика у свом кабинету примио под заставом РС а не БиХ.
У сваком случају, док српска обележја сметају, америчке и заставе ЕУ као и Републике Албаније радо се гледају како се вијоре слободно по овим просторима.
На питање зашто је тако Лукић каже да је главни проблем у истицању српских националних симбола у чињеници да нико не жели да види политички уједињене Србе.
„Национални симболи једног народа су важна ствар, практично лична карта нације и њихово истицање је важно. Србе и критикују кад истичу своје симболе зато што када би сви Срби без обзира где живе, а тренутно смо расцепкани на простору бивше СФРЈ, истицали своју националну заставу која је иста, то би био велики проблем за ону агенду која говори о томе да треба да останемо расцепкани,“ каже Лукић.
Зна се да национална обележја, додаје он, уједињују свесно или несвесно нацију односно један народ па некоме то личи и на покушај политичкој уједињења.
Колонијални знак
„А то је оно што Западу никако не одговара и не само њима, него и другим државама у региону. Ја ту видим проблем за њих јер застава истиче потребу за јединством и потребу да смо један народ ма где да живимо. И ако та свест постоји то политичко уједињење ће једном доћи у неком облику, била то нека конфедерација или неки облик између - у овом тренутку је то немогуће сагледати,“ оцена је Лукића.
Замеркама на овакве ствари, напомиње Лукић, истовремено се истиче да једино српски народ нема право на неку врсту савеза или уједињења.
„С друге стране, албанском народу се на један противправни начин праве две државе и истицање албанске заставе не представља никакав проблем и то за оне исте за које је проблем истицање српске заставе,“ констатује наш саговорник.
А чињеница да им не сметају заставе Америке или Европске уније које се вијоре поред застава тих земаља које критикују неговање српске традиције је, сматра он, одраз колонијалног понашања.
„Није свеједно где ће се и како истицати национална застава јер се тим чином шаљу и одређене поруке и ако оне нису у складу са политиком која се води онда ће се, наравно, то критиковати. Ако зађемо малу у историјат српске заставе видећемо да садашња застава потиче из 19. века и да су се Срби добрано морали изборити да истичу своју заставу. Тачније, књаз Милош је успео да се избори за то тек после Сретењског устава 1835. године и то као трговачку заставу, а не као државну,“ подсећа Лукић.
Борба за српско обележје
Тек касније кнез Александар Карађорђевић, напомиње наш саговорник, дакле 1845. године ту исту тробојку али са грбом Светог Андреја Првозваног је доделио тадашњем Првом пешадијском пуку.
„А знамо да је Свети Андреј Првозвани важан не само за Србе већ и за Русе. На неки начин он је био заштитник Романових и руског царства. Карађорђе се заветовао Светом Андрији Првозваном 1806. године. Тако да застава носи симболику и ово је добар пример тога,“ каже наш саговорник.
Лукић наводи и пример Америке, која нема своју нацију већ држављане Америке који су пореклом из разних држава. Зато, каже, њима није чудно да поред америчке заставе стоји и застава Ирске, Грчке, или било које друге државе јер нема Америка нема нацију.